Наше време не разуме Чеа Гевару

Са корица новог романа „Мундо Либре” Марка Крстића, у издању „Лагуне”, посматра нас лик Чеа Геваре, једно од најупечатљивијих лица новије историје. Његов поглед стреми негде у даљину, увек окренут будућности. Тако и приповест Марка Крстића показује да је Че Гевара био човек далеко испред свог времена, свестрана личност којој није било стало само до ослобођења Кубе од империјализма и америчке доминације, већ до идеала слободе за читаву Латинску Америку.

Због чега сте изабрали да у роману опишете последњи период Чеовог живота, када је ухваћен, мучен и убијен у Боливији?

Слажем се са вероватно највећим латиноамеричким писцем Габријелом Гарсијом Маркесом, који је говорио: „Могао бих писати хиљаду година на милион страна о Чеу Гевари”. Заиста, тај човек је имао невероватно садржајан и скоро епски живот. Но, мени су као писцу ти последњи дани пред хапшење и смрт, били најконтроверзнији и најинспиративнији, посебно јер су се ти догађаји десили под прилично неразјашњеним околностима. Обезглављивање и одсецање руку иде на душу председнику Боливије Ренеу Баријентосу, који је то правдао потребом за идентификацијом, јер наводно нису били сигурни да је то заиста Че. Јесте важно од чије руке је убијен, али много важније је ко су били наредбодавци. Званична историја је то приписала извесном војнику Марију Терану и боливијским властима, али мени је та теорија увек била прилично лабава. Уверен сам да то није могло да се деси без директног одобрења Ције, нарочито ако знамо да су у акцији хватања Чеа учествовале јединице зелених беретки које су обучавале боливијске ренџере (да ли вам ово звучи познато?). Ипак, Чеов дух и идеја ослобођења Латинске Америке и данас живи и тиња међу Латиноамериканцима.

У вашем тумачењу лика Че Геваре садржана је и његова идеализована слика, он поседује неке „надљудске” одлике. Да ли сте желели да га прикажете и као мученика, или чак као свеца?

Да, то јесте једна од одлика овог романа. Жанровски, ово је роман потере, али идејно „Мундо либре” јесте историјско-психолошка транспозиција мита у један стваран, реалистичан оквир. Идеализација је овде само условна, асоцијативна, зависно из ког угла се посматра. У мојој слици његовог мучеништва, Че се окренуо ћутању. И то утиче на његове мучитеље, као што и његово мртво тело са отвореним очима, које се наредбом председника Боливије спроводи кроз Ваљегранде, како би се грађани уверили да је заиста мртав. С друге стране, његова прерана смрт је прилично допринела његовој митској и поп иконичној димензији.

Че Гевара је и симбол популарне културе, али у којој мери разумевање такве личности зависи од времена из којег се посматра? Може ли наше доба да га разуме?

Узмимо то овако: његова глобална популарност је као лице Јануса, има два лица. Са једне стране, мајица са његовим ликом је најпродаванија мајица на свету, „шифра и лозинка младих идеалиста широм света”, како каже Мухарем Баздуљ у свом тексту о роману. Са друге стране, та мајица је постала производ, конфекција, мода, и сви они који је носе знају о коме је реч, али готово ништа не знају о томе шта је тај човек урадио за човечанство, за друге, за њих. И зашто се то њих тиче. Свет се технолошки променио од 1967. године, али суштински је остао исти. И данас смо, као и тада, гладни слободе. Можда и више него икад пре. У том смислу, милион људи из свих делова света на педесетогодишњици Че Геварине смрти у Хавани разуме шта је тај човек учинио за њих. Насупрот томе, оно што је поразно за наше доба није само то што ми не разумемо Чеа и његов искорак, него што не разумемо ни Асанжа који је наш савременик. Заваљени у фотеље и забленути у екране, преспавали смо његову револуцију.

Акценат сте ставили и на ликове из Чеовог окружења. Да ли је он, будући изузетан, био у ствари сам?

Сваки човек је у бити сам. Био он радник, функционер, уметник или херој. То је датост, као што је и Геварина изузетност само продубљивала његово осећање (само)остављености. Опет, мени је као писцу било занимљиво да урадим нешто што није постојало у заиста опширној литератури о Чеу Гевари и о чему се мало зна, а то је да прикажем психолошке профиле герилаца. Зашто су се они упутили у шуму, њихове судбине, сумње... Мени су судбине тих герилаца биле јако важне за аутентичност романа. Као и лик Хулије Кортес, младе учитељице из Игере, која је историјски била последња особа која је Чеа видела живог, дајући му последњи оброк. Њена даља судбина била је обележена тим сусретом, као што је и „Мундо либре” обележен њеним присуством малтене до последњих страна. На крају, револуција и јесте женског рода.

Како видите Чеов однос са Кастром?

Упркос жељама разних светских обавештајних служби, чак и једног дела Кубанаца који и данас сматрају да је Фидел издао Чеа пославши га у Боливију у сигурну смрт, јер Че је био сувише популаран на Куби и тиме угрожавао Кастров ауторитет, моје дубоко уверење је да је њихов однос био израз најискренијег и безграничног пријатељства двојице непоколебљивих људи и дубоког савезништва које је, упркос клеветама и лажима, одолело времену. Оно у чему се јесу разликовали су размере револуције и поимање власти. Тачније, Фидел је био човек власти и јако је добро разумевао шта значи реал политика, за разлику од Чеа који, иако се умешно сналазио на државним функцијама, није био човек власти, већ визионар.

А како, пак, видите улогу тадашњег боливијског министра полиције у убиству Чеа?

Реч је о Антонију Аргедасу, невероватном човеку, који је засигурно својим херојским чином променио ток историје. Он је као министар полиције био један од кључних људи који су учествовали у организовању Чеовог хапшења и човек који је као агент Ције поседовао све најважније обавештајне податке. Званична историја не бележи шта се десило након Чеове смрти, што је Аргедаса подстакло да начини акт велеиздаје и тајно фотокопира рукопис Чеовог дневника из Боливије, нађеног у његовом конфискованом ранцу, и тајним каналима га пошаље Кастру, а касније исто учини и са Гевариним одсеченим рукама. Фидел је сада већ култни „Дневник из Боливије” моментално штампао у 100.000 примерака и поделио га Кубанцима. Његов чин је лични чин револуције, револуција духа, и ја га у том смислу третирам као једног од герилаца. Зато се и трећи део романа зове „Устани, Антонио”.