Равнодушност

Рат за енергенте ускоро ће заменити рат за воду, предвиђају футуролози. Ми за сада воде имамо довољно, а футурологија овде, у земљи у којој се живи од данас до сутра, и није популарна наука. Већа је уметност како прегурати месец. Развијени експериментишу са аутомобилима који ће уместо бензина користити један од два саставна дела воде, али то је такође футурологија, а до тада ваља стићи до посла, пијаце – ми најчешће половњаком који је на том Западу већ технолошки отписан. Али удобности и тих кршева тешко се одричемо, а то је сада 30 одсто скупље него пре годину дана. А тек на пијаци шок – све скупље за трећину. А пензије бедне, плате како коме. Све то стоички прихватисмо.

У развијеном свету прети буна због поскупљења нафте која је од 2003, када је избио рат у Ираку, с нешто мање од 40 долара стигла до 135 долара за барел, уз осцилације. Побунили су се француски лучки радници, лондонске и холандске камионџије, италијански и француски рибари. Председници и владе разматрају како да смање удар на инфлацију обарањем акциза, а код нас је тако нешто глатко одбијено. А на вртоглави раст цене црног злата, као на воћку, калеми се и поскупљење хране, јер трактор – зна се – не покреће вода.

Код нас – равнодушност. Навикла раја да плаћа, па шта кошта.

Ми чекамо формирање владе и, по тренутном односу снага, без странке пензионера неће ићи, а њихов први захтев је повећање примања те веома угрожене популације. И све партије пристају на тај услов, тврдећи да пара за то има. А зашто их није било до сада, нико не помиње. Око 1,3 милиона најстаријих прима месечно тек нешто више од 17.000 динара, а свега 46 максимум од 84.000 динара. И сви ћуте, а поскупљења хлеба оборила све рекорде.

Ко на пумпи точи гориво мора да буде свестан да, када плаћа, пола даје држави, а пола је вредност горива. Одатле паре за пензије, али и за здравство, школство, војску, полицију и армију ћата. Уз то, добро се глобе и пушачи, испичутуре и љубитељи кофеина. Али држави никад довољно за вечито смањивану, а све бројнију администрацију.

Питање масовног превоза расправља се само академски. Девастирана железница споро се обнавља, бродари се ретко и помињу. Метро у Београду је футурологија, рекосмо, овде не баш популарна. И тако – сви у кола, бусеве, точи „чорбу”, плаћај и ћути.

Прошле године поклали смо прасиће бамбадава. Свињари су протестовали, а килограм живе ваге био је од 60 до 80 динара, а сада – 140 до 160 динара. Дупло више.

Добра аграрна политика, суша или слободно тржиште, тек тешко је сељаку, а још теже оном у граду који то све мора да плати.

За западњаке су и незнатна поскупљења шок, а ми смо деценијама на то навикавани. Још 1993. године статистички смо били мртва нација. Нико уз инфлацију од 1.313.000 одстои с пар марака плате није – по нормалним критеријумима – могао да преживи. А ми, ето, претекосмо.