Ravnodušnost

Rat za energente uskoro će zameniti rat za vodu, predviđaju futurolozi. Mi za sada vode imamo dovoljno, a futurologija ovde, u zemlji u kojoj se živi od danas do sutra, i nije popularna nauka. Veća je umetnost kako pregurati mesec. Razvijeni eksperimentišu sa automobilima koji će umesto benzina koristiti jedan od dva sastavna dela vode, ali to je takođe futurologija, a do tada valja stići do posla, pijace – mi najčešće polovnjakom koji je na tom Zapadu već tehnološki otpisan. Ali udobnosti i tih krševa teško se odričemo, a to je sada 30 odsto skuplje nego pre godinu dana. A tek na pijaci šok – sve skuplje za trećinu. A penzije bedne, plate kako kome. Sve to stoički prihvatismo.

U razvijenom svetu preti buna zbog poskupljenja nafte koja je od 2003, kada je izbio rat u Iraku, s nešto manje od 40 dolara stigla do 135 dolara za barel, uz oscilacije. Pobunili su se francuski lučki radnici, londonske i holandske kamiondžije, italijanski i francuski ribari. Predsednici i vlade razmatraju kako da smanje udar na inflaciju obaranjem akciza, a kod nas je tako nešto glatko odbijeno. A na vrtoglavi rast cene crnog zlata, kao na voćku, kalemi se i poskupljenje hrane, jer traktor – zna se – ne pokreće voda.

Kod nas – ravnodušnost. Navikla raja da plaća, pa šta košta.

Mi čekamo formiranje vlade i, po trenutnom odnosu snaga, bez stranke penzionera neće ići, a njihov prvi zahtev je povećanje primanja te veoma ugrožene populacije. I sve partije pristaju na taj uslov, tvrdeći da para za to ima. A zašto ih nije bilo do sada, niko ne pominje. Oko 1,3 miliona najstarijih prima mesečno tek nešto više od 17.000 dinara, a svega 46 maksimum od 84.000 dinara. I svi ćute, a poskupljenja hleba oborila sve rekorde.

Ko na pumpi toči gorivo mora da bude svestan da, kada plaća, pola daje državi, a pola je vrednost goriva. Odatle pare za penzije, ali i za zdravstvo, školstvo, vojsku, policiju i armiju ćata. Uz to, dobro se globe i pušači, ispičuture i ljubitelji kofeina. Ali državi nikad dovoljno za večito smanjivanu, a sve brojniju administraciju.

Pitanje masovnog prevoza raspravlja se samo akademski. Devastirana železnica sporo se obnavlja, brodari se retko i pominju. Metro u Beogradu je futurologija, rekosmo, ovde ne baš popularna. I tako – svi u kola, buseve, toči „čorbu”, plaćaj i ćuti.

Prošle godine poklali smo prasiće bambadava. Svinjari su protestovali, a kilogram žive vage bio je od 60 do 80 dinara, a sada – 140 do 160 dinara. Duplo više.

Dobra agrarna politika, suša ili slobodno tržište, tek teško je seljaku, a još teže onom u gradu koji to sve mora da plati.

Za zapadnjake su i neznatna poskupljenja šok, a mi smo decenijama na to navikavani. Još 1993. godine statistički smo bili mrtva nacija. Niko uz inflaciju od 1.313.000 odstoi s par maraka plate nije – po normalnim kriterijumima – mogao da preživi. A mi, eto, pretekosmo.