Историјске истине или заблуде

Читајући колумну господина Цвијетина Михајловића под насловом „Неразумно истрајавање у сукобу” морам да похвалим размишљање и поруку изнету у том тексту, у вези са нашим (нажалост) неоствареним српским националним помирењем и бољом националном стратегијом. Желео бих да допуним неке његове историјске приказе и објашњења, посебно о антифашистичкој активности Срба у Другом светском рату.

Устанак у окупираној Југославији, а посебно Србији, нису подигла два антифашистичка патриотска покрета – четници и партизани, него је то у почетку устанка био само један антифашистички покрет уједињених устаника, у чијим редовима су се налазили партизани (комунисти) и четници (монархисти). То њихово заједничко деловање у ослобађању земље трајало је од почетка јула (када је устанак почео) па до друге половине октобра 1941. године, када су Немци почели са извршавањем казнених мера стрељања талаца у Србији (7.000 стрељаних људи по принципу сто за једног, и то у градовима Крагујевцу, Горњем Милановцу и Краљеву, али и по другим градовима и селима). Ова сурова стрељања недужних цивила била су један од најважнијих разлога зашто је дошло до размимоилажења и разлаза, а на крају и до сукоба између четника и партизана. Четници као српски националисти нису желели ескалацију сукоба са Немцима, бојећи се њихове даље одмазде над српском народом ако се устаничке акције наставе. Хтели су да се примире, пасивизирају и да чекају свој тренутак, а то је крајњи пораз Немачког рајха од стране савезничких снага. Партизани, као идеолошки борци интернационалног комунизма, желели су наставак борбе против фашиста до краја, без обзира на жртве, верујући у победу Совјетског Савеза и њихове Црвене армије над фашистичком армадом.

Други разлог је везан управо за наше русофилство, јер смо ми Срби и ушли у тај антифашистички устанак дубоко верујући у брзу победу Совјета, односно Руса над Немцима. Али, пошто се то није догодило те 1941. године на источном ратишту, него је фашистичка армада дошла до прилаза Москви, наше устанике је ухватио дефетизам и тада су почели да схватају да се рат неће тако брзо завршити, а ни земља ослободити од окупатора.

Трећи разлог јесте политичке природе – око различитих идеја о остваривању државног уређења и успостављања политичког система након завршетка рата. На Техеранској конференцији 1943. године договорена је подела Европе на интересне сфере великих сила победница у том великом другом рату, и они су се определили за Тита и партизане, који су још за време рата извршили реорганизацију свог комунистичког покрета у социјалистички, а непосредно након рата (после Резолуције Информбироа 1948. године) окренули леђа Стаљиновој доктрини комунизма. Черчил је још за време рата те ствари договорио са Титом. Све ово не оспорава чињеницу да је НОВЈ, на челу са Титом, извојевала велику победу (уз велику помоћ Црвене армије, али и западних савезника) над фашистичким снагама у Југославији и ослободила земљу од окупатора уз наравно велике жртве народа, а посебно српског.

Миомир Гарашанин,
Београд