Градитељство у служби државе

Када би неко данас био постављен за званичног државног архитекту, јавност би се подозриво питала да ли је то звање стечено стручношћу или „преко везе”. Насупрот томе, између два светска рата, југословенска краљевина је плански окупљала своје најбоље градитеље у Архитектонском одељењу Министарства грађевина, задужујући их да пројектују јавне зграде и државна здања. Чланство у том одељењу је представљало част и потврду стручности, а учинак је видљив по многим репрезентативним грађевинама које и данас постоје – иако њихова изградња није била лишена идеолошких утицаја и политичких превирања.

О раду Архитектонског одељења од 1918. до 1941. сведочи књига „Градитељство у служби државе” ауторке др Снежане Тошеве, музејске саветнице Музеја науке и технике. Истичући да су се кроз делатност чланова тог тела преламале државна политика, као и најзначајнија достигнућа међуратног српског градитељства, она наводи да су одељење чинили најугледнији градитељи тога доба, као што су Момир Коруновић, Димитрије М. Леко, Јованка Бончић, Бранислав Којић, Јелена Големовић, Душан Бабић, Николај Краснов, Василије Андросов, Валериј Сташевски, Драгутин Маслаћ...

Да ли су имали слободу у остварењу својих замисли? Према речима Тошеве, градитељство у међуратној јужнословенској краљевини није било дириговано као у тоталитарним режимима неких других оновремених држава. Идеологија је ипак имала уплива: монументалност државних зграда је сведочила о значају који је даван административном апарату. Истовремено, та здања су носила знамења Краљевине СХС, постављана у виду рељефа и хералдичких симбола међу орнаментима.

„Естетски и идеолошки садржај архитектуре најбоље су се испреплетали на зградама министарстава у Београду, које су монументалношћу презентовале потребе државе за смештајем увећаног административног апарата, али и тежње да у архитектури искаже моћ и стабилност”, истиче Тошева.

Неке од тих зграда, изграђених између два светска рата, користе се и данас, попут здања Владе Србије, подигнутог по пројекту Николаја Краснова за потребе Министарства финансија. Исто важи и за данашњи Железнички музеј у Немањиној, а ондашње Министарство саобраћаја, саграђено по нацрту Светозара Јовановића. Краснов је такође био главни пројектант зграде на углу Немањине и Кнеза Милоша, у којој су били Министарство шума и рудника и Министарство пољопривреде и вода.

Првобитно је, како наводи Тошева, требало да ове две институције добију засебне зграде, за које су одвојене пројекте израдили биро Драгише Брашована и Никола Несторовић. Због штедње, одлучено је да се подигне заједнички дом за оба министарства, а нацрт је на крају поверен Краснову. У тој згради данас се налази Министарство спољних послова.

Осим економских, и политички фактори су спорадично утицали на изградњу јавних грађевина под окриљем државе. Тошева бележи да је у међуратној краљевини просечно време трајања државне владе било свега пола године, па су се тако министри грађевине од 1918. до 1941. променили чак 46 пута. Изузев Милана Капетановића, који је на тој дужности био с краја 1918. до средине 1919, сви остали су били страначке личности. Све је то утицало на одсуство слуха надлежних за питања из области градитељства и одсуство практичног спровођења јединствене државне грађевинске политике, која је у теорији била сасвим добро „покривена” законима.

Самовоља инвеститора

И у међуратном периоду расписивали су се јавни конкурси за велике грађевинске подухвате, називани још и „натечаји” или „утакмице”, а њихови учесници – „утакмичарима”. Али, дешавало се да резултате „натечаја” својевољно пониште инвеститори, трансформацијом првобитно одабраних нацрта, или да се израда пројекта уступи другим стручњацима. Тако је сврха расписивања конкурса губила смисао, устукнувши пред многим интересима и различитим околностима који су се преламали преко леђа најбољег изабраног решења. Пример је изградња данашње Главне поште у Београду, за коју је првонаграђен модернистички предлог загребачких архитеката Јосипа Пичмана и Андрије Барањија. Ипак, на сугестију тадашњег помоћника ресорног министра, подухват фасаде је поверен руском емигранту Василију Андросову, мада је задржана основа изворног победничког пројекта.

Било је и примера да надлежни, задужени за спровођење генералног урбанистичког плана, сами крше тај документ, променом локација предвиђених за поједине објекте. Тако је Министарство грађевина израдило пројекат за зграду Државног архива у Карнегијевој улици (данашњи Архив Србије), иако је тај део био намењен за универзитетски комплекс.