Први гастарбајтери

Читајући писма наших људи из иностранства и у маниру историчара са спортским духом (тај сам) често се запитам "...а ко је био први?". Вероватно ће се неко од читатеља запитати "Први шта?". Па... "Ко је био први Србин у дијаспори?"...и како је његов живот у иностранству изгледао?.

Ајд да рашчистимо и ту мистерију ...кад немамо шта паметније да радимо..

Рачунам да су први Срби дошли на Балкан некад давно (да не наводим године јер бих изазвао бескрајне расправе) са оне стране Карпата, нешто што је сада Белорусија, Украина или Пољска... али је то све некако било као одлазак у "иностранство" ђутуре, тако да се то не рачуна у овом "спортском" и специфичном питању о нама исељеницима. Касније се све измешало - и шта је иностранство и шта је своја кућа. Било је касније много селидби горе-доле, напред-назад и изгледа да ће се то наставити, на жалост једних, на задовољство других и на муку свих нас.

Међутим, да бих успоставио неки фер плеј, ајд да се договоримо да зарад ове "игре" ову историјску медитацију ограничимо на прве Србе који су прешли преко "баре" јер да будемо искрени Немачка је досадна, Русија није иностранство, а "Трст је наш".

Покушао сам да про-активно разресим ову мистерију на једној прослави са ортацима са посла, иначе поданицима земље излазећег Сунца. После више испијених чаша саке-а (јапанска ракија од пиринча) и па још помешаних са шардонеом из Аустралије, рекао сам им да је Кристифор Колумбо који је открио Америку у ствари био Србин, Христивоје Голубовић из села Гунцати близу Београда. Прича иде да је Христивоје иначе био избеглица. Побегао је од Турака у Италију где је и променио име у Кристифор. Он се касније одселио у Шпанију где је постао љубавник шпанске краљице Изабеле. Да би избегао гнев љубоморног краља запалио је за Америку. Остало је историја.

Требали сте да видите шта се након моје приче збивало да би сте у потпуности схватили шта значи термин "слепо веровање". Неки су чак и тврдили да су чули за ту причу али су се на крају сагласили да иако је открио Америку да је ипак он тек "други" најпознатији Србин.

Први је нормално Ђоковић. Једино ме је један колега, Индијац, гледао некако неповерљиво, као да је хтео да каже "Лажеш, лажеш ал нећу да кажем". Такви људи, "образовани и скептични" ужасно ме нервирају. Ал шта ћеш, његов прекорни поглед ми је пробудио савест и натерао да нађем тог "првог" или барем једног од првих. Тако сам у једној књизи о америчким Србима набасао на Ђолета....Ђорђа Рибара.

Ђорђе Шагић, касније познат и као Ђорђе Рибар, родио се 1795. у Мађарској у српској енклави у Секесфехервар-у. Школовао се у богословији у Карловцима. Године 1813. је отишао да се бори у Првом српском устанку али је по поразу Карађорђевих снага одлучио да запали преко "баре". Отишао је прво за Филаделфију где је и променио име у Џорџ Фишер, што на енглеском и значи Ђорђе Рибар. Убрзо по доласку у Америку је отишао за Тексас у време док је Тексас припадао Мексику.

Ђорђе је постао мексички држављанин и био умешан у мноштво занимљивих послова. Био је оснивач Масонске ложе, власник и уредник либералног листа на шпанском језику у граду Матаморос. Био је и командант царинске постаје, члан градске скупштине Хјустона, а касније и мајор тексашке милиције која се борила за отцепљење Тексаса од Мексика и коначно га припојила Сједињеним Америчким Државама.

Касније је наводно ишао и за Панаму и учествовао у разним полу-ратовима и кошкањима који су утицали на јачање америчког утицаја у Латинској Америци.

Док сам читао биографију Ђорђа Рибара страшно ме је интересовало каква су била писма која је слао пријатељима или родбини у Европи. (Веровали или не у то време није било интернета). Текстове још нисам успео да пронађем али та писма мора да су била као путопис из магичне земље са брадатим чаробњацима, белим и црним  витезовима, принцезама у фрци и змајевима који бљују ватру.(Опет ја претерујем) Писао је вероватно о Мексиканцима, Шпанцима, Каубојима, Индијанцима, Црнцима, једино су му недостајали Турци ...или можда нису.

Углавном, Ђорђе је касније отперјао даље на запад у Калифорнију, да будем прецизнији у Сан Франциско где је био политичар и судија уставног суда те новонастале америчке државе. Као један од ретких православаца а и као један од најугледних грађана Сан Франциска био је и почасни конзул Грчке. Женио се наводно 4 пута. Умро је 11. Јуна 1873.године.

Али да писем само о Џорџу Фишеру било би неправедно. То би било као да хоћемо да напишемо чланак о нашим имигрантима у Америци данас и завршимо само са чланком о Влади Дивцу. Па хајд да нађемо и те друге, треће, четврте...

Први подаци о Србима у Северној Америци се јављају у првој половини 18. века, дакле далеко пре него што се Ђоле Рибар прославио у Тексасу. Углавном су били на југу у Лујзијани и Тексасу. Нека имена која се могу наћи у општинским и црквеним папирима су Раковић, Мишковић итд...

Међутим први велики талас је дошао пре или за време индустријске револуције и највећи број тих "првих" гастарбајтера је отишао у Монтану. Последњи пут сам био у Монтани у граду Мизула (Missoula) пре 2 две године у посети жениној фамилији. Они су американци, потомци насељеника који су се доселили у ову државу крајем 18. века као једни од првих белих насељеника и ранчера који су "етнички очистили" ни криве ни дужне Индијанце. У то време Амери нису имали Гуантанамо, па су Индијанце слали у такозване резервате, без резервације. Елем, отишли смо до локалног гробља да обиђемо место где је похрањен пепео њене мајке. Гледам надгробне споменике и међу многобројним енглеским, ирским, скандинавским именима видим и нека наша... српска или хрватска, није битно. Видим неколико Јанковића, Бластића, Кранића и Бошковића, а има и један Бабић, ко зна, можда неки мој даљи рођак.

Видео ме је таст да гледам та имена и рече ми да у граду Бјут (Butte) недалеко од Мизуле има много више надгробних споменика са именима наших људи, а ерго и много, много више њихових потомака. Тај рударски градић је крајем 19. века привукао хиљаде нових насељеника из централне Европе и са Балкана који су хрлили у Монтану да раде у рудницима.У то време су наше људе тамо називали "БоХункс", скраћеница за "Bohemians and Hungarians" што значи Чеси и Мађари и били су класификовани као "Аустро-угари". То је зато што су први насељеници долазили углавном из тадашње Аустроугарске и сви су били трпани у исти "кош". У сличном фазону како смо касније сви били "Југоси". Били су изложени великим предрасудама, можда не у истој мери као Ирци у почетку њиховог доласка у Америку али су такође били обесправљени и скоро је било немогуће да нађу бољи посао од обичног копача у рудницима бакра.

Многи су мењали имена и презимена да би звучала као енглеска и да би могли да избегну етничке стереотипе којима су били изложени.

Како се индустрија мењала и рударство полако јењавало као главна индустријска грана, а тешка индустрија почела да узима маха почетком 20. века, нови магнет за наше људе је постао Чикаго. Тај град у држави Илиноис је и данас највећи српски град изван Балкана. И гувернер те државе је Род Благојевић, пореклом са наших простора. Благојевић је син једног шљакера из Србије који је иако је почео са самог дна успео да обезбеди свом сину добро образовање и успешну будућност.

Као што смо сви овде сведоци ова прича се наставља, а и писма која о тој причи говоре. Сви ти наши људи из прошлости, су потпуно идентични нама, који смо отишли, вратили се, остали где смо или се изгубили. Жеље и тежње за бољим, сигурнијим, интересантнијим, пунијим животом за нас и нашу породицу или само оно што је моја покојна Нана звала "пундравци у задњици" је она сила која тера људе да миле горе доле по земљиној кугли. Да није тако било би досадно.

Неки од вас ће вероватно сада да кажу "...ма шта га тупиш, ко је био први Србин који је отишао преко баре!!!???"

Па, како ко? Христивоје... Христивоје Риста Голубовић, у јавности познатији као "Једрењак".