Таг: абсингапур мз

105 Сингапур, рано јутро. Аутобус 105 се полако зауставља испред станице на холандском брду. Успаван врућином трапаво улазим у аутобус и моја скоро свакодневна "инстант аванутра" почиње. Хладноћа еркондишна ме буди и подсећа да купим карту. Одмеравам где да седнем. Кад сам и то остварио поцињем да скенирам лица у аутобусу. Аутобус је полупразан. Неколико малих...

Дошло је и то време. Негде је између Курбан Бајрама и кинеске Нове године. Напољу пљушти монсунска киша, врућина, 30 степени целзијуса, а око мене мирис боровине увезене из Северне Америке. Продавница божићних јелки у Сингапуру. Милина… Сезона поклона. Као клинац, једва сам чекао када ће... Јелка, па украси, па поклони који стоје по неколико дана испод дрвета и маме нас, доводе до...

Стефан је упознао Џокеја док је Џок радио у продавници здраве хране у северном делу Сијетла друге године 21. века. Радња је била власништво Џокове тадашње жене, Aмериканке која је такође била власница салона за масажу и салона за јогу, све под кровом једног тржног центра. Непотребно је рећи да је Џок био врло здрава и флексибилна особа. Кад год би Стефан навратио у ту радњу нашао се са...

Све добре приче почињу у таксију. Био сам скоро у Камбоџи са женом и кћерком. Возимо се у таксију и причамо са туристичким водичем и таксистом у граду Сием Риепу. Уобичајено питање. Одакле сте? Моја жена и кћерка одговарају, "...из Америке, а он" и показују на мене "...он је из Србије". Туристички водич се окрене, одмери ме погледом и упита "Знаш ли Драгана из...

Седим у Ванкуверу  у једном лепом ресторану и уживам у добром вину и италијанској кухињи. Време је сунчано, ветрић пирка, моја жена и кћерка ћаскају ... све је лепо, опуштено, насмејано ... Одједном, мршаво бледо избезумљено лице крвавих очију и дугачке замршене косе ускаче међу нас. Опече ме смрад зноја и прљавштине. Паника. Мршава кошчата рука повлачи јакну моје жене цепајући рукав њене...

Седим у возу између гламурозног Париза и набилданог Лила на северу Француске близу границе са Белгијом. Идем да одрадим један посао и једва чекам да се вратим назад у Париз. Не узбуђујте се, разлози су само у естетици, а не као да ме тамо чека нека романтична веза. Прелиставајући новине набасам на један чланак о Конгу и Африци. Сетим се приче коју ми је испричао познаник „НН“...

Читајући писма наших људи из иностранства и у маниру историчара са спортским духом (тај сам) често се запитам "...а ко је био први?". Вероватно ће се неко од читатеља запитати "Први шта?". Па... "Ко је био први Србин у дијаспори?"...и како је његов живот у иностранству изгледао?. Ајд да рашчистимо и ту мистерију ...кад немамо шта паметније да...

Описујући Сингапур, једном давно, кад нисам ни сањао да ћу живети овде, један мој ортак рече да је Сингапур једна „мућкалица“. Мислио сам тада да је у питању било нешто друго...неподобно за ове странице...О Сингапуру људи најчешће говоре као о економском чуду, комерцијалној престоници Азије, ефикасној и непоткупљивој влади... и тобоже забрањеним жвакаћим гумама. Доста је тога већ...

Негде крајем 2007 године, као и много пута у задњих неколико година пут ме доведе пословно у Кину. Тај пут у Кину ме је подсетио на пар ствари из мог живота који ме је случајно довео у везу са Кином и далеким истоком. Да пређем на ствар. Као што рекох, прошле године навратим са својим колегама (иначе Јапанцима) у Шангај да одрадимо неки посао. Радим за једну јапанску фирму у Сингапуру....

Причам неки дан са ортаком са посла о његовом родном острву Маурицијус и окружењу у коме та земља живи. Палме, плаже, Африка, Индија и неизбежни бивши колонизатори Енглези и Французи. Мој колега је иначе кул тип. Индус по етничком пореклу, био је умешан у локалну политику, фурнуо са острва, пропутовао свет и заглавио се у Сингапуру. Сингапур је острво које је док год постоји као људска...