Гравуре из Камбоџе

Све добре приче почињу у таксију. Био сам скоро у Камбоџи са женом и кћерком. Возимо се у таксију и причамо са туристичким водичем и таксистом у граду Сием Риепу. Уобичајено питање. Одакле сте? Моја жена и кћерка одговарају, "...из Америке, а он" и показују на мене "...он је из Србије". Туристички водич се окрене, одмери ме погледом и упита "Знаш ли Драгана из Рангуна?". "Како да не. Нормално да познајем Драгана", одговорим ја. Мали је свет, и нормално је да представља изненађење када таксиста у некој далекој земљи познаје неког Србина који живи опет у некој трећој земљи. Међутим, баш тог тренутка ме погодила мисао да нажалост Србија и Камбоџа у мојој глави често играју главну улогу у истом сну, маштању и ноћној мори. Повремена бука саобраћаја, духови који куцкају на прозор мог хотела и наизглед безразложна срећа људи ми личе на Србију ... на Крагујевац.

Почетак ове приче се у ствари кувао у мојој глави већ дуги низ година. У магловитом сећању ми остаде слика из новинског чланка једног југословенског новинара и разговора који је тај новинар имао са неком женом у радном логору у Камбоџи крајем седамдесетих за време режима Црвених Кмера.

У марту 1978. југословенски новинари на челу са доајеном српског новинарства Николом Виторовићем су били у Камбоџи и снимили шокантне кадрове обезглављене и опустеле земље. Том приликом су и интервјуисали Црвене Кмере али и неке њихове жртве, несрећнике који су се у том крвавом времену нашли у тој земљи. Не сећам се детаља интервјуа али се сећам неколико слика које су се усекле у моју главу и мучиле ме дуги низ година. Слике су се измениле, вероватно замаглиле и можда нису више биле верне истини. У мојој машти су се вероватно увећале, на крају крајева био сам клинац кад сам прочитао тај чланак у Дуги, Репортеру, Практичној жени или можда Илустрованој Политици... Једна слика је слика лепе и дотеране жене у њеним 30-тим, која пије кафу у хотелу „Москва“ у Београду и слуша гудацки оркестар док одсутним погледом посматра београђане док пролазе Теразијама, неке давне заборављене зиме. Друга слика је слика жене која се шета Калемегданом и прича са другарицом о плановима да се уда за камбоџанског дипломату или можда принца... и трећа слика, је слика те исте жене, овог пута без шминке, измученог лица, која се спрема да умре негде на пољима смрти у Камбоџи и дубоко у свом сећању слуша соло виолинисте тамо далеко у Европи.

Кад год је име Камбоџе било поменуто у вестима, новинама или у неком разговору, сетио бих се ове жене и покушао да не размишљам какав је био њен живот у ... иностранству? У својој машти звао сам је Радмила и у својој машти сам се заљубио у њу и покушавао да је спасем из тог мучилишта. Ех ... машта чини свашта.

Камбоџа је земља у Југоисточној Азији која се налази између Тајланда и Вијетнама. Кмери су већинска етничка група. Врхунац кмерске цивилизације је био негде око 12. и 13. века нове ере када је кмерска империја владала великим делом Југоисточне Азије. То је било време кад се Хиндуистичка вера преплитала са Будизмом. Тај микс Хиндуизма и Будизма је произвео једно од светских чуда и дефинитивно једно од највећих архитектонских достигнућа, храм Ангкор Ват у близини Сиам Риап-а у Камбоџи. Скулптуре и гравуре Хинду божанстава и будистичких философских порука у Ангкор Вату и околним храмовима као што је Та Пром данас представљају позадину Холивудских филмова као што је „Лара Крофт пљачкаш гробница“ са Анђелином Џоли. У давна времена то су били симболи цивилизације која је ширила своја крила од Јужне Кине на северу до Индонезије на југу. Међутим, као што се врло често догађа моћ и богатство су покварили кмерске владаре. После 14.ог века наступа дуги и болни пад те цивилизације. (Наградно питање: Која друга држава почиње свој пад крајем 14. века?) Тајланђани и Вијетнамци Кмерима узимају велики део територије. Слава Ангкорске империје постаје заборављена све док им свима у кућу нису дошли уображени љубитељи вина и сирева, Французи.(/slika2)
Као што вероватно знате, Французи су владали великим делом Југоисточне Азије до средине двадесетог века. После дужег замајавања Камбоџанци су успели да се изборе за независност и најзад 1953. у Пном Пену њихов принц Нородом Сиханук то је и озваничио. На несрећу Камбоџанаца то је био почетак сезоне ратова у региону. Камбоџански принц Нородом Сиханук се борио и против Амера и Француза али није знао да ће његова земља да пропати највише од својих сународника ...оних "црвене боје". Како се прво Француска па после и Америчка свећа у региону гасила, тако су и комунисти постали изузетно јаки поготово у Вијетнаму, Лаосу и Камбоџи. 1975. године Црвени Кмери под вођством психопате и лудака Пол Пота су поразили про-америчке снаге и ушли у Пном Пен. То је био почетак масакра који је однео животе стотина хиљада људи. Пол Пот и његови су покушали да тотално униште религију, интелектуалце и културу. Потпуно су испразнили градове, побили већину свештеника, уметника, националних мањина. Црвене Кмере су најзад 1979. из Пном Пена истерали Вијетнамци и уствари спасили Камбоџу од још већих страдања, иако вам Камбоџанци то неби никада признали (не воле Вијетнамце, па то ти је). Цела та крвава прича се најзад завршила Париском мировном конференцијом 1991. после чега су у Камбоџу дошли плави шлемови.

Почетком деведесетих на другом крају Југоисточне Азије упознао сам лепу и каризматичну Американку која је својевремено радила у Тоул Сленгу за време мисије Уједињених Нација, документујући доказе мучења и изнуђених признања заточеника тог казамата. Та Американка ће касније постати моја супруга. Чим сам цуо да је радила у музеју геноцида Тоул Сленг једно од првих питања које сам јој поставио је било питање о заточеници која је била пореклом из бивше СФРЈ. Да ли је Радмила прошла кроз Тоул Сленг?

Жена ми је рекла, а касније сам и проверио да документи из Тоул Сленга показују да белци који су ту били затвореници долазе из Америке, Аустралије, Новог Зеланда и Француске. Углавном су били ухваћени у водама близу обале Камбоџе и нема доказа да је неко од њих био из бивше СФРЈ, а камоли да је неко од њих била жена из мог варљивог сећања. Иако нису сви логораши са поља смрти прошли кроз Тоул Сленг већина "познатих" Камбоџанаца и странаца јесте. Ово сазнање ме је натерало да размотрим могућност да "Радмила" можда није била родом из бивше Југославије.

На тренутак сам помислио да је моје маштање о српско-кмерској причи отишло у неповрат, или можда није...Да ли је Радмила из мог сумњивог и алкохолом натопљеног сећања била можда камбоџанка која је боравила у Београду? Звучи чудно и нереално, баш као и моја машта.

(/slika3)Средином седамдесетих у Београду је живела већа група Кмера. Међу њима су биле и Сиханукове две кћерке, принцезе Ботум Бопа и Бопа Деви са својим мужевима и децом. Муж Ботум Бопе је био пилот који је својевремено почетком седамдесетих бомбардовао палату у Пном Пену у којој је тада одседао про-амерички председник Ло Нол. Због показане храбрости против мрских колонијалиста, наш бивши лидер Јосип Броз звани Чеда му је дао на поклон пиштољ са угравираним именом града Крагујевца и Црвене заставе. Тој групи Камбоџанаца се с времена на време у Југославији придруживао и њихов "патријарх" принц Нородом Сиханук, који је увек имао добре односе са Чедом.. Међутим како се Чеда у оно време играо политике са Кинезима, Совјетима, Америма и осталима, крајем 1975. дошло је време да се отараси свих тих досадних камбоџанаца. Постоји позната анегдота да кад су камбоџанци одлазили из бивше нам дежеле, да им је Јованка (...сећате се ње?) чисто из куртоазије рекла "...могли сте још мало да останете". На то јој је Сиханукова жена принцеза Моника узвратила "...могли смо али нас нисте позвали".

Неки од њих су одлучили да оду за Француску заједно са принцезом Бопа Деви. Несрећни Нородом Сиханук са осталим делом породице је отишао назад за Камбоџу укључујући и принцезу Ботум Бопа. Убрзо по доласку у Камбоџу сви су били ухапшени, неки одведени право у радне логоре, а неки у мучионице Тоул Сленга. Принцеза Ботум Бопа је завршила у радном логору на пољима смрти. Ако верујемо откривеним документима, принцеза је наводно убијена 1976. Значи нико од наших новинара није могао да је интервјуише 1978. године. Можда је несрећна Радмила била једна од пратиља Ботум Бопе, можда не дај Боже један од чувара радног логора... или је она ипак потпуна креација моје маште...

Као што рекох на почетку, некако се судбина моје земље и Камбоџе увек преплитала и то не само зато што је вођа Црвених Кмера Пол Пот својевремено шљакао на радној акцији градећи аутопут Београд-Загреб 1950. Мора да га је и урекао јер је наша српско-хрватска држава завршила у сличном фазону.... доста мртвих и измучених људских душа.

Једно скорије сећање је много свежије и стварније. Као што рекох, негде 1989. или 1990. док су већином територије Камбоџе владали Вијетнамци, Амери су безуспешно покушавали да их отерају одатле, помажући вијетнамске непријатеље. Вијетнамци су били стационирани у централној и источној Камбоџи, а Црвени Кмери и Ројалисти у западном и северо-западном делу земље на граници са Тајландом. Чак и комунисти бивши задрти непријатељи су тада постали "савезници" САД. Знате оно "непријатељ мога непријатеља је мој пријатељ". Америкаци су основали "хуманитарну организацију" у Сингапуру која је куповала хуманитарну помоћ сивомаслинасте боје и слала је Црвеним Кмерима и ројалистима у западну Камбоџу. Ту хуманитарну организацију је својевремено водио извесни амерички пуковник у пензији, по имену Ејланд. Мој познаник Мија ми се често жалио како не може да живи од Кинеза који су продавали своју "хуманитарну помоћ" Ејланду по много повољнијим ценама.

Једног дана, на насловној страни „Бангкок Поста“, водећих тајландских дневних новина, освануо је наслов: "Тајландска полиција открила пошиљку чехословачког оружја на граници са Камбоџом". Оружје је било слато под плаштом хуманитарне помоћи за Камбоџу, а на фотографији заплењених пусака се могло прочитати и име града и фирме из "Чехословачке": Црвена Застава, Крагујевац. Ах, те гравуре!

На крају ове последње посете Камбоџи, док смо жена, кћерка и ја улазили у авион на линији Пном Пен-Сингапур размишљао сам шта ћу да радим са Радмилом, Бопом или како се већ звала та жена. Не брините се. Она је "угравирана" у мојој машти. Можда ће мало да се промени, да добије најзад право име или поново промени националност, али ће сигурно остати у мојој машти ... и памћењу, сигурна и вечна.

Ова прича се наставља...