Три аутобуса

105
Сингапур, рано јутро. Аутобус 105 се полако зауставља испред станице на холандском брду. Успаван врућином трапаво улазим у аутобус и моја скоро свакодневна "инстант аванутра" почиње. Хладноћа еркондишна ме буди и подсећа да купим карту. Одмеравам где да седнем. Кад сам и то остварио поцињем да скенирам лица у аутобусу.

Аутобус је полупразан. Неколико малих "кенгура" у карираним сукњицама и панталонама иду у аустралијску међународну школу. Један од њихових учитеља покушава да их игнорише барем још двадесетак минута док не стигну до школе. Неколико пословних људи који на чудан начин личе једни на друге, грле своје ташне са лап-топовима и покушавају да се изолују слушајући своје МП3 плејере. Малежански пар који седи испред мене разговара, тихо да их други не би чули...Аутобус стаје на следећој станици и у њега упада повећа група ученика локалне кинеске школе. Обучени су у светло плаве "пиџаме". Граја коју су правили на станици се нагло утишава чим су ушли у "моју" сто петицу.

Волим да посматрам лица путника у аутобусу и да замишљам ко су, одакле су и да маштам о могућим сценаријима у којима би њихове личности играле одређене улоге. Аутобус са великим прозорима и сликама огромних платана, палми и солитера који промичу могу да направе од ове менталне вежбе праву авантуру.

Мислим да сам укапирао ту "авантуру" једном давно кад сам видео лице своје тада двогодишње кћерке како инсистира да седи сама на седишту у препуном и раздрнданом аутобусу који је "летео" низ калдрму магичног града Пуерто Вајарта у Мексику. Велика брзина, страх, срећа, нада.

Авантура подељена са гомилом непознатих путника. Тада сам схватио да сам ја то већ доживео. То је био мој свакодневни живот у једном другом граду. У Београду. (/slika2)

531а
Аутобус 531а је дуги низ година био моја друга кућа. Петсто тридесет кец је свакодневно "пловио" између Зелењака и Певца...

Као сваки шверцер бескрајно сам се прегањао са риџованима, искакао из аутобуса у покрету и стално био на опрезу... док нисам одрастао.
Чак и гужва и гурање, сада са ове временске и географске удаљености изгледају веома романтично. Признајем да сам у оно време маштао да побегнем од тог хаоса. Сада ми међутим некако сва та сећања изгледају смесно: Слика Жан Пол Белмонда коју је мој ортак ставио уместо своје фотографије у пропусницу ГСП-а, а да риџовани то никад нису приметили; Икарбусова „хармоника“ која се преполовила а путници испадали као кромпири - додуше без жртава, хвала Богу; Чак и она мала плавушица која ме је до краја понизила пред целим аутобусом када сам неспретно покушао да је смувам.

Да бих дао овом аутобуском животу уметнички потпис, "позајмио" сам својевремено наранџасту таблу са одштампаним црним бројкама 531 и малим словом "а" за које никад нисам знао шта је значило.
Урамио сам таблу и окачио је у својој соби као неки поп-арт комад. То је био мање ратни трофеј, а више знак поштовања који сам упутио својој тадашњој свакодневици, коју у то време додуше нисам волео али сам је и онда"к" веома поштовао. Не сећам се да ли сам икада вратио ту плочу градском саобраћајном предузећу или можда музеју, јер то сада само историја. Чуо сам после да је "неверница" 531а касније променила име у 56, а после тога поново у нешто друго.

Никад нисам престао да волим овај вид урбаног живота. Једина ствар која би можда могла да се такмичи са аутобусом и трамвајем је воз.
Иако у ово време, време супер брзих возова (барем у иностранству), кад ништа не можеш поштено да видиш кроз прозор од велике брзине, возови дефинитвно губе, а аутобуси и трамвају воде... воде са чак пет голова разлике, па и више. Чак и један трагичан догађај у којем сам "играо споредну улогу" ми није убио ова осећања, већ само потврдио стварност живота у јавном превозу. Потврда да и ово свакодневно "сањарење" има болну и понекад трагичну свакодневицу. Тај догађај се одиграо једном давно у Сијетлу.

(/slika3)
359
Silas Cool (Сајлас Кул) се укрцао у аутобус Metro Express број 359, пар станица пре моста на авенији Аурора у Сијетлу. Било је облачно јутро 27. новембра 1998.

Нисам познавао Сајласа. Можда сам га некад видео на улици или у неком аутобусу али нисам имао разлога да га приметим. Видео сам га "уживо"
само једном...на неких 10 минута пошто је он тог јутра ушао у "тристо педесет деветку".

Сајлас Кул није био кул. Сачекао је да аутобус почне да прелази преко моста. Онда је устао са свог седишта, дошао до возача, извадио пиштољ из јакне, уперио га возачу у главу и повукао окидач. Возач Mark McLaughlin (Марк МекЛафлин) је остао мртав на лицу места. Сајлас је окренуо волан да би натерао аутобус према огради моста. Тренутак пре него што је аутобус ударио у ограду, Сајлас је поново подигао пиштољ и овог пута пуцао себи у главу. До овог тренутка моје знање о овом догађају потекло је од прича, телевизије и новинских чланака, а после тог тренутка...

Пијуцкао сам кафу и замишљено гледао моју жену како храни моју тада
11 месечну кћерку. Хладњикаво јутро, у нашој малој дрвеној кућици у делу Сијетла који се зове Фримонт и који се делом налази баш испод моста Аурора. Одједном велики прасак. Нисам се уплашио. Деловало је као да су ђубретари мало претерали истресајући контејнере за ђубре.

У ствари нисам се уплашио све док нисам видео лице своје жене како згранута гледа кроз прозор према мосту. "Боже, аутобус је слетео са моста!!!" Одмах сам истрчао из куће и видео бизаран призор. У башти мога комшије седео је велики аутобус. Као да га је неко лепо паркирао.

У тренутку сам помислио да се неко нашалио и паркирао грдосију у малој башти да би напакостио мом комши, који баш није био омиљена особа у комшилуку. Кренуо сам полако ка аутобусу, а онда сам погледао горе према мосту и видео разваљену бетонску ограду. Ограда на мосту изгледала је као отворена уста са разбијеним зубима. Комади бетона су још увек падали по аутобусу.

Прво што сам видео било је тело човека на трави испред предњег дела аутобуса. Касније сам сазнао да је то био он ...Сајлас Кул.

Погледао сам кроз прозор аутобуса и угледао чудну слику. Гомила људи је лежала на поду аутобуса. Не, нису били мртви. Сви су имали згранут поглед. Чуо сам само шапат једне жене који је долазио негде из гомиле..."Помозите, помозите молим вас", а онда и мушки глас који ју је тешио. У том тренутку пажњу ми је привукла глава старијег човека која је вирила испод предњих врата. Тело му је било у аутобусу, а глава је била напоље. Доњи део аутоматских врата је притискао његов врат. Бледа готово сасвим бела глава, без косе само са пар седих праменова, мршаво лице и затворене оци. Једва цујно, човек је јечао. Врата су га гушила.

Одмах сам зграбио дно врата и покушао да ублажим притисак на његов врат. Држао сам врата пар секунди или пар минута, не знам ни сам. Драо сам се на жену да зове 911, да зове комшије, да не износи нашу кћерку напоље, да ... не сећам се више. Тада сам чуо глас иза мене који ме је смирио. "Помери се мало". Један тип, никад га нисам питао за име, држао је пајсер у рукама и угурао га негде између врата и степеница аутобуса. Други човек је пришао са друге стране да помогне. Нисам више био сам. Врата смо отворили тек толико да ублажимо притисак на његов врат кад смо зачули сирену. Хитна помоћ је најзад стигла.

Касније, целог тог дана је трајала лудница. Доста људи, новинара, полицајаца, пријатеља је куцало на наша врата и звало телефоном, захтевајући да чују нашу причу.

И онда, последњи позив те вечери. Мушки глас са оне стране жице је био миран, готово скрушен. Човек који је звао био је познаник старца из аутобуса коме смо помогли. Рекао ми је да је има старца из аутобуса Херман Лиебелт. Човек се представио као Херманов пријатељ из старачког дома. Звао је да се захвали што смо помогли Херману. И да ми каже да је Херман преминуо те ноћи у болници. Е ј...

Сајлас је прерано окренуо волан. Аутобус је промашио језеро Унион за једно стотињак метара. Не смем ни да помислим шта би било да је сачекао само мало.

Тог дана једине жртве су били возач аутобуса, убица Сајлас Кул и шездесет деветогодишњи старац.

Моја љубав према вожњи у јавном превозу је преживела.

105
Назад у Сингапур. Време садашње. Аутобус се зауставио испред новог технолошког парка. Излазим споро и посматрам лица пар преосталих путника.

Врата се затварају, а ја у себи вичем: "Браћо и сестре бусаџије, довиђења, живи били и чувајте се". 

Негде из ваздуха, између Хонгконга и Чикага, у досадном "ваздушном аутобусу"....