Ноћ игуане

Стефан је упознао Џокеја док је Џок радио у продавници здраве хране у северном делу Сијетла друге године 21. века. Радња је била власништво Џокове тадашње жене, Aмериканке која је такође била власница салона за масажу и салона за јогу, све под кровом једног тржног центра. Непотребно је рећи да је Џок био врло здрава и флексибилна особа.

Кад год би Стефан навратио у ту радњу нашао се са Џокејом и екипом у неком такмичењу "риболовачких" прича и надметању ко има јачи… сценарио за филм. Екипу су сачињавали "супрузи" са Балкана, емигранти који то више нису били и које су жене послале да купе тофу, хумус или органске цереалије. Углавном су причали о Мексику. Зачудо, нису причали пуно о бившој им домовини, скоро никад.

Стефан, који је иначе радио за једну технолошку фирму у околини Сијетла, а и још понеки из те групе, волели су да причају о нормалним летовањима и пословним путовањима у Мексико Сити, Канкун, Пуерто Вајарту, Мацатлан итд… Нормалне приче о плажама, лудим журкама, лепим девојкама и доста ...али стварно доста текиле и као врхунац о шверцовању кубанских цигара. ОК, ОК, знам досадно до зла бога. То им је и Џокеј говорио.

"Пуерто Вајарта, Канкун...хахаха. Мајстори, то вам није Мексико. То је Дизниленд". Онда би руком подигао праменове косе са чела и открио повећи ожиљак... "Овако се бато напушта Мексико и долази у Чемерику".

Звали су га глумац ... иза његових леђја, злобно и из љубоморе.

Џокејева прича је исто водила кроз Мексико али је заправо почела негде у Славонији 1991. када је код нас генерално све „почело“. После завршетка првог чина у Хрватској, као сваки други глумац са самопоштовањем Џокеј се преселио у Босну 1992. где је што се тиче једних одиграо улоге народних хероја, а што се тиче других улоге статисте у хорор филмовима. Међутим, како се и други чин завршио, а трећи почињао Џокеј је укапирао да тој драми нема краја и да би га наставци те представе убили...буквално. Као ратни избеглица запалио је за Француску. Набавио је лажне папире и запослио са на једном туристичком броду као конобар. На једном од тих крстарења по Карибима и мексичкој источној обали, Џокеј је одлучио да заборави да се врати на брод и остане у Мексику... јадан Мексико, само му је он фалио.

Долазак Џокеја на његове обале није била једина несрећа која је погодила ову земљу. Далеко од тога. Мексико је имао несрећу што се нашао "испод" садашње највеће и како ствари стоје одлазеће светске силе. Мексико је земља на коју се са севера гледа само као место за годишњи одмор, извор јефтине радне снаге и као константну опасност од емиграције која из Мексика константно хрли на север.. То је једна велика земља, богата природним ресурсима, културом и историјом. Шпанци су окупирали овај део света почетком 16. века, поразили империју Ацтека и вечно дали свој културни печат Мексику и целој такозваној Латинској Америци. Скоро 300 година после доласка Шпанаца, Мексико је прогласио независност 1810. и почео дугачак ход кроз мноштво ратова и крвавих обрачуна. У свим тим обрачунима скоро увек су били умешани и странци, Шпанци, Амери, Французи, а и наше бивше комшије Хабзурговци. Како су Хабзбурговци дошли у Мексико је исто "мутна прича" слична Џокејевој. Французи су довели у Мексико Аустро Угарског принца Фердинанда Максимилијана који је постао Мексички Император Максимилијан први. Гласине кажу да је Максимилијан кога ћу овде од миља звати "Макса" био у ствари Наполеонов унук па је тако по дедовини и добио овај "експатријатски" посао, све са бенефицијама. Макса је такође био стриц Франца Фердинанда и имао је сличну судбину као и његов несрећни нећак. Про-амерички републиканци су га заробили и погубили 1867. Као што знате Максимилијанов нећак Франц је завршио свој живот у блиском сусрету са Принципом у Сарајеву 1914.

Већина ових ратова иако подржаваних од ове или оне велике силе, били су ипак елемeнтарне борбе које су водили обесправљени против моћних и богатих, а ко је победио у тој борби, зна се. Та борба за вечну правду кроз историју не може да се опише црно-бело, напротив таква историја производи мноштво разнобојних и снажних ликова као што су револуционари Запата и Панчо Виља или касније као сликари Фрида Кало и Дијего Ривера. Један Мексиканац ми је рекао да му њихова историја личи на индијански чипкани конопац или као огрлицу од драгог камења снажних боја која може истовремено да буде украс и нешто што ће да те задави, пре или касније.

Не верујем да је богата историја ове земље била разлог што се Џокеј ту заглавио, пре ће бити да је разлог, барем иницијално, била нека млада Мексиканка али то су само моје спекулације. После неколико мањих послова који су га увек вукли на север Џокеј се нашао на самој граници са САД. Ту се и привремено зауставио.

Џокеј је "живео и радио" у Тихуани, граду у држави Баха Калифорнија. Његов послодавац је наводно рентао имовину на граници неким "превозницима" који су лиферовали колумбијску робу преко гране на север. Џокеј је радио у пару са једним Русом, Сергејом, човеком песничке душе и металних песница. Посао им је био (барем како је Џокеј рекао) да сакупљају таксу од хотелијера и ресторатера који су рентали објекте од Џокејевог шефа. Наводно, Џоков шеф је запослио Србина и Руса како би импресионирао растући број странаца који су отварали "пословнице" у том делу Мексика. Чари глобалне економије....

Кад год су га притисли да ближе опише његов живот у Тихуани, Џок би само убацио ЦД оне португалско-француске креације Ману Чао-а, и из звучника би похрлиле речи: "Добро дошли у Тихуану, изволите на текилу, секс и марихуану".

Волео је живот у Тихуани. Вечна забава и повремено насиље без емоцијалних стега. Његов колега Сергеј је међутим све више упадао у бедак. Нешто га је морило "изнутра" и нажалост "со, текила и лимуна по кила" да цитирам Монтенигерсе, више није било довољно за спас његове душе. Пробао је и са белим прахом али са истим резултатом. Сергеј је завршио као и његов имењак и песнички колега Јесењин, са конопцем око врата.

Послодавац је кривио Џокеја за непажњу и за мањак сензибилности како није успео да провали степен емоционалне штете која је уништила Сергеја. Имао је и доста познаница које су могле да посведоче у његову "корист". Међутим, кад те у том послу шеф укори, ту нема сведочења, вађења, отпуштања и "љубичастих папирића", мора да се пали, и то брзо.

Средио је већ следећег дана са једним Којотом, („којот“ је надимак од „миља" дат типовима који организују илегални прелаз мексичко-америчке границе) да га пребаци преко гране. После скривања и напрасног "пословног пута" на исток до Чиуауе и после 20,000 долореса које је платио Којоту, једне дивне вечери без романтике, Џок је упакован у камион "анонимно" и са још гомилом Мексиканаца, Гватемалаца, Салвадораца и осталих кренуо пут обећане земље.

Нешто мање од једног километра до преласка границе, камион су зауставили мексички пандури, границари или неко други, није битно. ... Кад се чуо пуцањ то питање је од небитног постало сасвим, али сасвим ирелевантно. Којот је вероватно завршио у јарку, Џок није хтео да спекулише шта се догађа и где би он завршио. Одабрао је највишег наоружаног билмеза. Замахнуо је главом и погодио га у браду. "Границар" је поклекнуо и испустио пушку коју је Џок зграбио и потрчао у ноћ. Крв са лица ће опрати тек касније... кад прегази Рио Гранде.

(/slika2)Џокејов саговорник и тајни обожаватељ из Сијетла, Стефан, је био "компјутераш". Отишао из Београда још пре рата, школовао се у Лондону и завршио на обалама Пацифика. Био је ожењен Енглескињом и имао је дивну кћеркицу. Стефан је волео миран и безбедан зивот на америчком северозападу, а могао је себи и да приушти путовања свуда по свету. Жена му бас није готивила Београд тако да је на ретка путовања у Србију ишао сам.

Као замену за Србију Стефан је изабрао Мексико.Највише је волео град Пуерто Вајарта, на обалама Пацифика у држави Халиско. Улице тог града су поплочане калдрмом, са предивним кућама и црквом Свете Гвадалупе која се наднела над овим лепим градом као мајка заштитница.

Стефан је био и љубитељ старих филмова. Један од његових најдражих филмова "Ноћ игуане" који је режирао легендарни Џон Хјустон је сниман у Мисмалоји, рибарском селу јужно од Пуерто Вајарте. Филм је базиран на причи Тенеси Вилијамса. Главни симбол "заробљеног људског духа" у том филму је игуана ( врста рептила који живи у Централној и Јужној Америци) коју су Мексиканци ухватили и завезали за дрво у дворишту хотела где се одвија главна радња овог филма. Кад је гледао филм први пут, Стефан је само желео да види Аву Гарднер. Био је заинтересован коментарима његовог оца да "Мерлинка и није нешто. Ава Гарднер је закон...". Стефан је само хтео да провери ту тврдњу. Међутим, после гледања филма вечно га је заробила, не Ава, него симболика игуане и конопца.
На сличан начин га је касније „заробила“ и књига Владимира Арсенијевића „Мексико, ратни дневник“ која говори о догађајима на Балкану 1999. године.

Свугде где је седео, покрај базена, на плази, за баром, Стефан је намргођен гутао стране овог романа. Разне мисли и осећања су му се мотали по глави. Потиштеност, туга и неразумевање како људи једни другима могу да чине страшне ствари. Осећање изолованости у свету који га је чинио физички сигурним. Тај исти свет који га је држао у менталном затвору је понижавао његова сећања свакодневно путем светских медија. Књига му је ипак дала и трачак наде да није све изгубљено за људску расу, да се ми ипак можемо помирити и живети заједно иако долазимо са тотално различитих страна земље, планете или тачке гледишта...и да се можемо ослободити удобног и безначајног живота у замену за живот са смислом.

Ток мисли му прекину глас његове жене: "Драги, молим те изађи на балкон и простри веш". Стефан је устао и још увек замишљен кренуо... одједном ноге су се дигле горе, глава кренула доле ка поду. Трас!!! Завладао је мрак. Пробудио га је глас, а затим и забринуто лице бркатог мексиканца "Господине, господине... колико прстију видите? Како се зовете? Где се налазите? Е код тог задњег питања је застао. Није баш био сигуран. Хитна помоћ га је одвела у болницу.

Снимили су му главу, све је било ОК, само је мало опалио главом о мокар под... простирући веш. Рану су зашили уз напомену да ће завој на глави морати да носи извесно време. Стефан је у том тренутку помислио на ... Џокеја.

Чим су се вратили за Сијетл, следећег дана Стефан је измислио разлог да оде до продавнице здраве хране. Чим га је угледао, Џокеј је узвикнуо: „Шта ти се догодило човече!?"

"Граничар Џок, граничар", одговорио је Стефан.

Док је возио назад кући, Стефан је размишљао о конопцима и начинима да их сечемо, кидамо или ипак само елегантно одвежемо и о томе како наћи задовољство у свему томе, упркос нас самих. Одлучио је да га ипак одвеже, полако и на миру.

П.С. Нека места и имена намерно су измењена да би заштитили идентитет актера ове приче. Идентитет писца затурен је сасвим случајно. Ако га нађете молим вас не везујте га за дрво, радијатор или за било шта друго. Пустите га, наћи ћу га ја већ, кад тад.