Од њиве до трпезе

Седим у Ванкуверу  у једном лепом ресторану и уживам у добром вину и италијанској кухињи. Време је сунчано, ветрић пирка, моја жена и кћерка ћаскају ... све је лепо, опуштено, насмејано ... Одједном, мршаво бледо избезумљено лице крвавих очију и дугачке замршене косе ускаче међу нас. Опече ме смрад зноја и прљавштине. Паника. Мршава кошчата рука повлачи јакну моје жене цепајући рукав њене лаке летње јакне. Промукао глас шапуће "Паре, паре молим вас госпођо требају ми паре... само долар...молим вас". Успео сам да у моменту ухватим ову сподобу и да је одгурнем на тротоар. Нисам знао да ли је била жена или мушкарац...Сподоба је лежала на тротоару неколико секунди, дрхтала и скичала., а онда се придигла и отетурала низ улицу. Све се догодило врло брзо. Моја тада четворогодишња кћерка није стигла ни да се уплаши, а моја жена је прозборила "Хероин... јадница!" Наркоманка, вероватно у тридесетим годинама изгледала је као старица. Упропашћен живот. Ужас.

Северна Америка као и Западна Европа су највећа тржишта дроге. Ова такозвана "трпеза" дроге је описана у многим холивудским филмовима, књигама, и документарцима тако да не бих сада пуно о томе. Хоћу да напишем нешто више о "њиви" дроге, о томе где она почиње да се гаји и историјском контексту ове трговине. Хоћу да заокружим причу "Од њиве до трпезе". Неки ће вероватно да се запитају "...па како ова прича пасује у ову рубрику?" Пасује зато што сам ја велики дао мог живота провео у близини "њиве" - у Југоисточној Азији.

Златни троугао је део Југоисточне Азије између Тајланда, Лаоса и Бурме (Бурма се сада зове Мјанмар). Име „златни троугао“ је настало тако што су локалци опијум звали својим златом, а и они сто су куповали овај производ од њих нису имали ништа против овог имена. Дуги низ година ово је била главна зона узгоја опијума. Како је овај регион постао центар дроге?

Опијум је одувек био врло популарна рекреативна дрога у Азији. Нешто као виски у Шкотској. Међутим, та трговина једуги низ година била на ниском нивоу, у смислу понуде и потражње. Када се то све променило?

Крајем 18. века Енглеска, тада највећа војна и трговачка сила на свету је укапирала где је највеће потенциајлно тржиште за куповину и продају свега што је ондашњи свет знао. Дрво, керамика, зачини, текстил, драго камење... Онда као и данас највећа потенцијална економија је била велика и моцна "империја змаја", Кина.

Енглези су у оно време у односу на Кину имали нешто што се данас зове "трговински дефицит". У то време чај је постао врло популаран у Европи али и друге ствари из Кине као керамика, намештај итд... Енглези су куповали доста чаја у Кини и тај чај су морали да плаћају кешом...златом. Међутим, после извесног времена су укапирали да ће моћи много боље да зараде ако почну да раде "транге франге". Почели су да масовно гаје опијум у Индији. Преплавили су кинеско тржиште јефтиним опијумом. Краљица Викторија је била моћан владар и добар "економиста". Од трговинског дефицита су врло брзо дошли на трговински суфицит. Резултат је био да се 10% кинеске популације комплетно "навукао" на "гудро". Кинеска економија али и друштво је било у тоталном колапсу. 1838. Кинески Цар је најзад рекао доста и забранио увоз опијума. То се није свидело тадашњим "картелима" који су у оно време радили под називом Уједињено Краљевство и Источна индијска компанија. У неколико узастопних ратова Енглези су разбили Кинезе и поново 1842. успоставили трговину опијумом, а успут касније и успели да узму Хонг Конг од Кинеза. Како се Енглеска ширила по Азији тако се и трговина а и узгајање опијума развијало. Кад су се Енглези устоличили у Бурми крајем 19. века тако је и овај производ постао главно "поврће" које је хранило генерације недужних сељака али произвело огромно богатство и несрећу за неке друге "сељаке" далеко од златног троугла.

(/slika2)Једном ми је у Бангкоку један Амер који је радио за њихову амбасаду рекао да је "...дрога одличан извор алтернативног финансирања". Како су се ратови ширили увек је неко у свету требао да дигне паре које су биле невидљиве порезницима. Неко је увек требао да финансира ратове у Салвадору, Никарагви, Камбоџи...на Балкану.

Једно време кокаин који долазио из Јужне Америке је био најпопуларнији, међутим роба из Азије има дужу историју, а и везе са нашим балканским "бизнисменима" су биле боље у време ратова у бившој Југославији..... Албанска мафија је данас као и раније била главни менаџер овог тржишта у Европи. Међутим, како су се богатили тако су укапирали да су они само лиферанти и мали "продавци". Схватили су да ако се приближиш извору производње, ако се приближиш "селу", робу ћеш моћи да купујеш јефтиније, а свој добитак ћеш моћи да упетостручиш. Ту шансу су добили средином деведесетих година прошлог века. Производња опијума у златном троуглу је до тада одувек била у порасту. Увек је нека моћна и богата земља помагала производњу. Прво Енглези, касније Амери када су требали "алтернативно финансирање" против комуниста у Кини, Камбоџи и Вијетнаму. Како су Амери пукли, бизнис су наследили Кинези који су своје "сељаке" произвођаче преименовали у "бурманска комунистичка партија".   Међутим, почетком деведесетих Кинези су изгубили интерес за комунизам и нашли нову забаву у капитализму, а такозвана бурманска комунистичка партија се распала у мноштво банди. Тада су у регион похрлили сви који су били заинтересовани за производ доброг квалитета. Кинеске Тријаде (кинеска мафија) су отвориле касина и летовалишта у Бурми, италијанска мафија је отворила добре ресторане и хотеле у Лаосу, локалне поглавице су преименовале своје организације из комунистичког жаргона у капиталистички. Све је то била једна "срећна породица" па и није чудо што су и неки из нашег балканског комшилука покушали да им се придруже.

(/slika3)Ђоле Бабац (име промењено због заштите идентитета дотичног) који је радио у нашој амбасади у Рангуну ми је пре неколико година испричао следећу причу:. Негде средином деведесетих једног дана је добио позив из бурманске полиције. Наводно су на граници са Тајландом у Бурманској дрзави Шан, ухватили једну индивидуу која тврди да је "грађанин албанске провинције Косово које је окупирано од Србије". Питали су Ђолета да није можда његова држава - тадашња Савезна Република Југославија одговорна за ову особу. Ђоле је одувек био професионалац и следећег дана се појавио на вратима главне царинарнице која је коришћена и као имиграциони затвор. Погледао је упитник попуњен од ухапшеног. Као име тај је навео "Џони Шетач" (као српски превод вискија Johhny Walker). Хмм, тип са смислом за хумор помислио је Ђоле. Албанац је био обучен у нове ствари. Није изгледао као неко ко је ухваћен у џунглама Бурме. „Џони“ је рекао да не говори српски иако се представио као Шетач, и био је видно уплашен кад је видео Ђолета. Чуварима је рекао да ће урадити све само да не буде изручен Србији. После неколико не баш љубазних речи размењених са ухапшеним, Ђоле се вратио у канцеларију амбасаде. Следећег дана је назвао бурманску полицију да нешто провери али су му рекли да су Џонија већ екстрадитовали за Тајланд. Неколико месеци касније прочитао је вест да су у држави Шан нађена тела „странаца" који су убијени у обрачну због контроле производње опијума. Није подврђено да ли су странци били белци али су њихови скелети били већи него што би локални Азијати били. Да ли је један од њих био Џони неће се вероватно никада сазнати...
Ту и тамо наставило се са причом да је албанска мафија покушавала да се убаци у регион али је било очигледно да Тријаде које контролишу токове дроге до Бангкока и Хонг Конга, никада то не би дозволиле.

Мали ђаволак у глави ме сада опомиње: Човече пишеш о „њиви и селу", а не о сељацима?

Године 1997. жена и ја смо боравили у Бангкоку. Били смо тада у селидби из Бурме где смо до тада живели и ишли смо за Америку, а моја жена је била трудна. Чекајући на неке резултате, одлучисмо да одемо на север Тајланда у околину града Чианг Маи и даље, до градића Тачилек на самој граници са Бурмом.

Тачилек је град пијаца, а где је пијаца ту су и сељаци. Поред воћа и поврћа доста сељака је овде довезло ону другу робу у камионима да се прода иза затворених зидова неколико хотела где су купци «дебели директори » или како их већ тамо зову. Гледали су ме неповерљиво у почетку међутим нико боље не разбија лед него трудна жена. А нико није претпостављао да њен пратилац може бити некаква „опасност“. После неколико чаша тајландског вискија „Меконг“ прича је почела лепо да тече: постао сам „српски сељак“ са којим се може делити знање о пољопривреди. Моји сељаци из мјанмарске државе Шан нису знали да се њихово поврће које се на енглеском зове "poppy" научно зове P. Somniferum али су из искуства знали да најбоље расте на око 800 метара надморске висине у сувљим климама илити у Златном Труглу у чијем смо се срцу тада налазили.

Наздрависмо једни другима „Меконгом“ уз констатацију да ни виски није лош али да су они сасвим природно субјективни кад су рекреативне дроге у питању и да више воле своје производе. Сасвим природно. И моја баба је увек највише волела своју шљивовицу.

Касније те вечери смо се вратили у Чианг Маи. Моја жена оде да спава, а ја остадох у бару хотела да гледам телевизију. Сви су гледали директан пренос примопредаје Хонг Конга назад матици Кини. Енглези који су Хонг Ког заузели после опијумских ратова средином 19. века враћали су овај град Кини. Принц Чарлс је покупио своју заставу док се на јарболу завијорила велика црвена застава нове светске силе. У златном троуглу сам гледао крај приче о Опијуму. Перфектан крај? Па не баш...

Некако не верујем да би она јадна жена са почетка ове приче нашла утеху да сам ставио њену муку у овај историјски контекст. И дан данас ми је жао што сам је гурнуо и нисам јој дао тај један долар који јој је требао.