Tri autobusa

105
Singapur, rano jutro. Autobus 105 se polako zaustavlja ispred stanice na holandskom brdu. Uspavan vrućinom trapavo ulazim u autobus i moja skoro svakodnevna "instant avanutra" počinje. Hladnoća erkondišna me budi i podseća da kupim kartu. Odmeravam gde da sednem. Kad sam i to ostvario pocinjem da skeniram lica u autobusu.

Autobus je poluprazan. Nekoliko malih "kengura" u kariranim suknjicama i pantalonama idu u australijsku međunarodnu školu. Jedan od njihovih učitelja pokušava da ih ignoriše barem još dvadesetak minuta dok ne stignu do škole. Nekoliko poslovnih ljudi koji na čudan način liče jedni na druge, grle svoje tašne sa lap-topovima i pokušavaju da se izoluju slušajući svoje MP3 plejere. Maležanski par koji sedi ispred mene razgovara, tiho da ih drugi ne bi čuli...Autobus staje na sledećoj stanici i u njega upada poveća grupa učenika lokalne kineske škole. Obučeni su u svetlo plave "pidžame". Graja koju su pravili na stanici se naglo utišava čim su ušli u "moju" sto peticu.

Volim da posmatram lica putnika u autobusu i da zamišljam ko su, odakle su i da maštam o mogućim scenarijima u kojima bi njihove ličnosti igrale određene uloge. Autobus sa velikim prozorima i slikama ogromnih platana, palmi i solitera koji promiču mogu da naprave od ove mentalne vežbe pravu avanturu.

Mislim da sam ukapirao tu "avanturu" jednom davno kad sam video lice svoje tada dvogodišnje kćerke kako insistira da sedi sama na sedištu u prepunom i razdrndanom autobusu koji je "leteo" niz kaldrmu magičnog grada Puerto Vajarta u Meksiku. Velika brzina, strah, sreća, nada.

Avantura podeljena sa gomilom nepoznatih putnika. Tada sam shvatio da sam ja to već doživeo. To je bio moj svakodnevni život u jednom drugom gradu. U Beogradu. (/slika2)

531a
Autobus 531a je dugi niz godina bio moja druga kuća. Petsto trideset kec je svakodnevno "plovio" između Zelenjaka i Pevca...

Kao svaki švercer beskrajno sam se preganjao sa ridžovanima, iskakao iz autobusa u pokretu i stalno bio na oprezu... dok nisam odrastao.
Čak i gužva i guranje, sada sa ove vremenske i geografske udaljenosti izgledaju veoma romantično. Priznajem da sam u ono vreme maštao da pobegnem od tog haosa. Sada mi međutim nekako sva ta sećanja izgledaju smesno: Slika Žan Pol Belmonda koju je moj ortak stavio umesto svoje fotografije u propusnicu GSP-a, a da ridžovani to nikad nisu primetili; Ikarbusova „harmonika“ koja se prepolovila a putnici ispadali kao krompiri - doduše bez žrtava, hvala Bogu; Čak i ona mala plavušica koja me je do kraja ponizila pred celim autobusom kada sam nespretno pokušao da je smuvam.

Da bih dao ovom autobuskom životu umetnički potpis, "pozajmio" sam svojevremeno narandžastu tablu sa odštampanim crnim brojkama 531 i malim slovom "a" za koje nikad nisam znao šta je značilo.
Uramio sam tablu i okačio je u svojoj sobi kao neki pop-art komad. To je bio manje ratni trofej, a više znak poštovanja koji sam uputio svojoj tadašnjoj svakodnevici, koju u to vreme doduše nisam voleo ali sam je i onda"k" veoma poštovao. Ne sećam se da li sam ikada vratio tu ploču gradskom saobraćajnom preduzeću ili možda muzeju, jer to sada samo istorija. Čuo sam posle da je "nevernica" 531a kasnije promenila ime u 56, a posle toga ponovo u nešto drugo.

Nikad nisam prestao da volim ovaj vid urbanog života. Jedina stvar koja bi možda mogla da se takmiči sa autobusom i tramvajem je voz.
Iako u ovo vreme, vreme super brzih vozova (barem u inostranstvu), kad ništa ne možeš pošteno da vidiš kroz prozor od velike brzine, vozovi definitvno gube, a autobusi i tramvaju vode... vode sa čak pet golova razlike, pa i više. Čak i jedan tragičan događaj u kojem sam "igrao sporednu ulogu" mi nije ubio ova osećanja, već samo potvrdio stvarnost života u javnom prevozu. Potvrda da i ovo svakodnevno "sanjarenje" ima bolnu i ponekad tragičnu svakodnevicu. Taj događaj se odigrao jednom davno u Sijetlu.

(/slika3)
359
Silas Cool (Sajlas Kul) se ukrcao u autobus Metro Express broj 359, par stanica pre mosta na aveniji Aurora u Sijetlu. Bilo je oblačno jutro 27. novembra 1998.

Nisam poznavao Sajlasa. Možda sam ga nekad video na ulici ili u nekom autobusu ali nisam imao razloga da ga primetim. Video sam ga "uživo"
samo jednom...na nekih 10 minuta pošto je on tog jutra ušao u "tristo pedeset devetku".

Sajlas Kul nije bio kul. Sačekao je da autobus počne da prelazi preko mosta. Onda je ustao sa svog sedišta, došao do vozača, izvadio pištolj iz jakne, uperio ga vozaču u glavu i povukao okidač. Vozač Mark McLaughlin (Mark MekLaflin) je ostao mrtav na licu mesta. Sajlas je okrenuo volan da bi naterao autobus prema ogradi mosta. Trenutak pre nego što je autobus udario u ogradu, Sajlas je ponovo podigao pištolj i ovog puta pucao sebi u glavu. Do ovog trenutka moje znanje o ovom događaju poteklo je od priča, televizije i novinskih članaka, a posle tog trenutka...

Pijuckao sam kafu i zamišljeno gledao moju ženu kako hrani moju tada
11 mesečnu kćerku. Hladnjikavo jutro, u našoj maloj drvenoj kućici u delu Sijetla koji se zove Frimont i koji se delom nalazi baš ispod mosta Aurora. Odjednom veliki prasak. Nisam se uplašio. Delovalo je kao da su đubretari malo preterali istresajući kontejnere za đubre.

U stvari nisam se uplašio sve dok nisam video lice svoje žene kako zgranuta gleda kroz prozor prema mostu. "Bože, autobus je sleteo sa mosta!!!" Odmah sam istrčao iz kuće i video bizaran prizor. U bašti moga komšije sedeo je veliki autobus. Kao da ga je neko lepo parkirao.

U trenutku sam pomislio da se neko našalio i parkirao grdosiju u maloj bašti da bi napakostio mom komši, koji baš nije bio omiljena osoba u komšiluku. Krenuo sam polako ka autobusu, a onda sam pogledao gore prema mostu i video razvaljenu betonsku ogradu. Ograda na mostu izgledala je kao otvorena usta sa razbijenim zubima. Komadi betona su još uvek padali po autobusu.

Prvo što sam video bilo je telo čoveka na travi ispred prednjeg dela autobusa. Kasnije sam saznao da je to bio on ...Sajlas Kul.

Pogledao sam kroz prozor autobusa i ugledao čudnu sliku. Gomila ljudi je ležala na podu autobusa. Ne, nisu bili mrtvi. Svi su imali zgranut pogled. Čuo sam samo šapat jedne žene koji je dolazio negde iz gomile..."Pomozite, pomozite molim vas", a onda i muški glas koji ju je tešio. U tom trenutku pažnju mi je privukla glava starijeg čoveka koja je virila ispod prednjih vrata. Telo mu je bilo u autobusu, a glava je bila napolje. Donji deo automatskih vrata je pritiskao njegov vrat. Bleda gotovo sasvim bela glava, bez kose samo sa par sedih pramenova, mršavo lice i zatvorene oci. Jedva cujno, čovek je ječao. Vrata su ga gušila.

Odmah sam zgrabio dno vrata i pokušao da ublažim pritisak na njegov vrat. Držao sam vrata par sekundi ili par minuta, ne znam ni sam. Drao sam se na ženu da zove 911, da zove komšije, da ne iznosi našu kćerku napolje, da ... ne sećam se više. Tada sam čuo glas iza mene koji me je smirio. "Pomeri se malo". Jedan tip, nikad ga nisam pitao za ime, držao je pajser u rukama i ugurao ga negde između vrata i stepenica autobusa. Drugi čovek je prišao sa druge strane da pomogne. Nisam više bio sam. Vrata smo otvorili tek toliko da ublažimo pritisak na njegov vrat kad smo začuli sirenu. Hitna pomoć je najzad stigla.

Kasnije, celog tog dana je trajala ludnica. Dosta ljudi, novinara, policajaca, prijatelja je kucalo na naša vrata i zvalo telefonom, zahtevajući da čuju našu priču.

I onda, poslednji poziv te večeri. Muški glas sa one strane žice je bio miran, gotovo skrušen. Čovek koji je zvao bio je poznanik starca iz autobusa kome smo pomogli. Rekao mi je da je ima starca iz autobusa Herman Liebelt. Čovek se predstavio kao Hermanov prijatelj iz staračkog doma. Zvao je da se zahvali što smo pomogli Hermanu. I da mi kaže da je Herman preminuo te noći u bolnici. E j...

Sajlas je prerano okrenuo volan. Autobus je promašio jezero Union za jedno stotinjak metara. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da je sačekao samo malo.

Tog dana jedine žrtve su bili vozač autobusa, ubica Sajlas Kul i šezdeset devetogodišnji starac.

Moja ljubav prema vožnji u javnom prevozu je preživela.

105
Nazad u Singapur. Vreme sadašnje. Autobus se zaustavio ispred novog tehnološkog parka. Izlazim sporo i posmatram lica par preostalih putnika.

Vrata se zatvaraju, a ja u sebi vičem: "Braćo i sestre busadžije, doviđenja, živi bili i čuvajte se". 

Negde iz vazduha, između Hongkonga i Čikaga, u dosadnom "vazdušnom autobusu"....