Gravure iz Kambodže

Sve dobre priče počinju u taksiju. Bio sam skoro u Kambodži sa ženom i kćerkom. Vozimo se u taksiju i pričamo sa turističkim vodičem i taksistom u gradu Siem Riepu. Uobičajeno pitanje. Odakle ste? Moja žena i kćerka odgovaraju, "...iz Amerike, a on" i pokazuju na mene "...on je iz Srbije". Turistički vodič se okrene, odmeri me pogledom i upita "Znaš li Dragana iz Ranguna?". "Kako da ne. Normalno da poznajem Dragana", odgovorim ja. Mali je svet, i normalno je da predstavlja iznenađenje kada taksista u nekoj dalekoj zemlji poznaje nekog Srbina koji živi opet u nekoj trećoj zemlji. Međutim, baš tog trenutka me pogodila misao da nažalost Srbija i Kambodža u mojoj glavi često igraju glavnu ulogu u istom snu, maštanju i noćnoj mori. Povremena buka saobraćaja, duhovi koji kuckaju na prozor mog hotela i naizgled bezrazložna sreća ljudi mi liče na Srbiju ... na Kragujevac.

Početak ove priče se u stvari kuvao u mojoj glavi već dugi niz godina. U maglovitom sećanju mi ostade slika iz novinskog članka jednog jugoslovenskog novinara i razgovora koji je taj novinar imao sa nekom ženom u radnom logoru u Kambodži krajem sedamdesetih za vreme režima Crvenih Kmera.

U martu 1978. jugoslovenski novinari na čelu sa doajenom srpskog novinarstva Nikolom Vitorovićem su bili u Kambodži i snimili šokantne kadrove obezglavljene i opustele zemlje. Tom prilikom su i intervjuisali Crvene Kmere ali i neke njihove žrtve, nesrećnike koji su se u tom krvavom vremenu našli u toj zemlji. Ne sećam se detalja intervjua ali se sećam nekoliko slika koje su se usekle u moju glavu i mučile me dugi niz godina. Slike su se izmenile, verovatno zamaglile i možda nisu više bile verne istini. U mojoj mašti su se verovatno uvećale, na kraju krajeva bio sam klinac kad sam pročitao taj članak u Dugi, Reporteru, Praktičnoj ženi ili možda Ilustrovanoj Politici... Jedna slika je slika lepe i doterane žene u njenim 30-tim, koja pije kafu u hotelu „Moskva“ u Beogradu i sluša gudacki orkestar dok odsutnim pogledom posmatra beograđane dok prolaze Terazijama, neke davne zaboravljene zime. Druga slika je slika žene koja se šeta Kalemegdanom i priča sa drugaricom o planovima da se uda za kambodžanskog diplomatu ili možda princa... i treća slika, je slika te iste žene, ovog puta bez šminke, izmučenog lica, koja se sprema da umre negde na poljima smrti u Kambodži i duboko u svom sećanju sluša solo violiniste tamo daleko u Evropi.

Kad god je ime Kambodže bilo pomenuto u vestima, novinama ili u nekom razgovoru, setio bih se ove žene i pokušao da ne razmišljam kakav je bio njen život u ... inostranstvu? U svojoj mašti zvao sam je Radmila i u svojoj mašti sam se zaljubio u nju i pokušavao da je spasem iz tog mučilišta. Eh ... mašta čini svašta.

Kambodža je zemlja u Jugoistočnoj Aziji koja se nalazi između Tajlanda i Vijetnama. Kmeri su većinska etnička grupa. Vrhunac kmerske civilizacije je bio negde oko 12. i 13. veka nove ere kada je kmerska imperija vladala velikim delom Jugoistočne Azije. To je bilo vreme kad se Hinduistička vera preplitala sa Budizmom. Taj miks Hinduizma i Budizma je proizveo jedno od svetskih čuda i definitivno jedno od najvećih arhitektonskih dostignuća, hram Angkor Vat u blizini Siam Riap-a u Kambodži. Skulpture i gravure Hindu božanstava i budističkih filosofskih poruka u Angkor Vatu i okolnim hramovima kao što je Ta Prom danas predstavljaju pozadinu Holivudskih filmova kao što je „Lara Kroft pljačkaš grobnica“ sa Anđelinom Džoli. U davna vremena to su bili simboli civilizacije koja je širila svoja krila od Južne Kine na severu do Indonezije na jugu. Međutim, kao što se vrlo često događa moć i bogatstvo su pokvarili kmerske vladare. Posle 14.og veka nastupa dugi i bolni pad te civilizacije. (Nagradno pitanje: Koja druga država počinje svoj pad krajem 14. veka?) Tajlanđani i Vijetnamci Kmerima uzimaju veliki deo teritorije. Slava Angkorske imperije postaje zaboravljena sve dok im svima u kuću nisu došli uobraženi ljubitelji vina i sireva, Francuzi.(/slika2)
Kao što verovatno znate, Francuzi su vladali velikim delom Jugoistočne Azije do sredine dvadesetog veka. Posle dužeg zamajavanja Kambodžanci su uspeli da se izbore za nezavisnost i najzad 1953. u Pnom Penu njihov princ Norodom Sihanuk to je i ozvaničio. Na nesreću Kambodžanaca to je bio početak sezone ratova u regionu. Kambodžanski princ Norodom Sihanuk se borio i protiv Amera i Francuza ali nije znao da će njegova zemlja da propati najviše od svojih sunarodnika ...onih "crvene boje". Kako se prvo Francuska pa posle i Američka sveća u regionu gasila, tako su i komunisti postali izuzetno jaki pogotovo u Vijetnamu, Laosu i Kambodži. 1975. godine Crveni Kmeri pod vođstvom psihopate i ludaka Pol Pota su porazili pro-američke snage i ušli u Pnom Pen. To je bio početak masakra koji je odneo živote stotina hiljada ljudi. Pol Pot i njegovi su pokušali da totalno unište religiju, intelektualce i kulturu. Potpuno su ispraznili gradove, pobili većinu sveštenika, umetnika, nacionalnih manjina. Crvene Kmere su najzad 1979. iz Pnom Pena isterali Vijetnamci i ustvari spasili Kambodžu od još većih stradanja, iako vam Kambodžanci to nebi nikada priznali (ne vole Vijetnamce, pa to ti je). Cela ta krvava priča se najzad završila Pariskom mirovnom konferencijom 1991. posle čega su u Kambodžu došli plavi šlemovi.

Početkom devedesetih na drugom kraju Jugoistočne Azije upoznao sam lepu i karizmatičnu Amerikanku koja je svojevremeno radila u Toul Slengu za vreme misije Ujedinjenih Nacija, dokumentujući dokaze mučenja i iznuđenih priznanja zatočenika tog kazamata. Ta Amerikanka će kasnije postati moja supruga. Čim sam cuo da je radila u muzeju genocida Toul Sleng jedno od prvih pitanja koje sam joj postavio je bilo pitanje o zatočenici koja je bila poreklom iz bivše SFRJ. Da li je Radmila prošla kroz Toul Sleng?

Žena mi je rekla, a kasnije sam i proverio da dokumenti iz Toul Slenga pokazuju da belci koji su tu bili zatvorenici dolaze iz Amerike, Australije, Novog Zelanda i Francuske. Uglavnom su bili uhvaćeni u vodama blizu obale Kambodže i nema dokaza da je neko od njih bio iz bivše SFRJ, a kamoli da je neko od njih bila žena iz mog varljivog sećanja. Iako nisu svi logoraši sa polja smrti prošli kroz Toul Sleng većina "poznatih" Kambodžanaca i stranaca jeste. Ovo saznanje me je nateralo da razmotrim mogućnost da "Radmila" možda nije bila rodom iz bivše Jugoslavije.

Na trenutak sam pomislio da je moje maštanje o srpsko-kmerskoj priči otišlo u nepovrat, ili možda nije...Da li je Radmila iz mog sumnjivog i alkoholom natopljenog sećanja bila možda kambodžanka koja je boravila u Beogradu? Zvuči čudno i nerealno, baš kao i moja mašta.

(/slika3)Sredinom sedamdesetih u Beogradu je živela veća grupa Kmera. Među njima su bile i Sihanukove dve kćerke, princeze Botum Bopa i Bopa Devi sa svojim muževima i decom. Muž Botum Bope je bio pilot koji je svojevremeno početkom sedamdesetih bombardovao palatu u Pnom Penu u kojoj je tada odsedao pro-američki predsednik Lo Nol. Zbog pokazane hrabrosti protiv mrskih kolonijalista, naš bivši lider Josip Broz zvani Čeda mu je dao na poklon pištolj sa ugraviranim imenom grada Kragujevca i Crvene zastave. Toj grupi Kambodžanaca se s vremena na vreme u Jugoslaviji pridruživao i njihov "patrijarh" princ Norodom Sihanuk, koji je uvek imao dobre odnose sa Čedom.. Međutim kako se Čeda u ono vreme igrao politike sa Kinezima, Sovjetima, Amerima i ostalima, krajem 1975. došlo je vreme da se otarasi svih tih dosadnih kambodžanaca. Postoji poznata anegdota da kad su kambodžanci odlazili iz bivše nam dežele, da im je Jovanka (...sećate se nje?) čisto iz kurtoazije rekla "...mogli ste još malo da ostanete". Na to joj je Sihanukova žena princeza Monika uzvratila "...mogli smo ali nas niste pozvali".

Neki od njih su odlučili da odu za Francusku zajedno sa princezom Bopa Devi. Nesrećni Norodom Sihanuk sa ostalim delom porodice je otišao nazad za Kambodžu uključujući i princezu Botum Bopa. Ubrzo po dolasku u Kambodžu svi su bili uhapšeni, neki odvedeni pravo u radne logore, a neki u mučionice Toul Slenga. Princeza Botum Bopa je završila u radnom logoru na poljima smrti. Ako verujemo otkrivenim dokumentima, princeza je navodno ubijena 1976. Znači niko od naših novinara nije mogao da je intervjuiše 1978. godine. Možda je nesrećna Radmila bila jedna od pratilja Botum Bope, možda ne daj Bože jedan od čuvara radnog logora... ili je ona ipak potpuna kreacija moje mašte...

Kao što rekoh na početku, nekako se sudbina moje zemlje i Kambodže uvek preplitala i to ne samo zato što je vođa Crvenih Kmera Pol Pot svojevremeno šljakao na radnoj akciji gradeći autoput Beograd-Zagreb 1950. Mora da ga je i urekao jer je naša srpsko-hrvatska država završila u sličnom fazonu.... dosta mrtvih i izmučenih ljudskih duša.

Jedno skorije sećanje je mnogo svežije i stvarnije. Kao što rekoh, negde 1989. ili 1990. dok su većinom teritorije Kambodže vladali Vijetnamci, Ameri su bezuspešno pokušavali da ih oteraju odatle, pomažući vijetnamske neprijatelje. Vijetnamci su bili stacionirani u centralnoj i istočnoj Kambodži, a Crveni Kmeri i Rojalisti u zapadnom i severo-zapadnom delu zemlje na granici sa Tajlandom. Čak i komunisti bivši zadrti neprijatelji su tada postali "saveznici" SAD. Znate ono "neprijatelj moga neprijatelja je moj prijatelj". Amerikaci su osnovali "humanitarnu organizaciju" u Singapuru koja je kupovala humanitarnu pomoć sivomaslinaste boje i slala je Crvenim Kmerima i rojalistima u zapadnu Kambodžu. Tu humanitarnu organizaciju je svojevremeno vodio izvesni američki pukovnik u penziji, po imenu Ejland. Moj poznanik Mija mi se često žalio kako ne može da živi od Kineza koji su prodavali svoju "humanitarnu pomoć" Ejlandu po mnogo povoljnijim cenama.

Jednog dana, na naslovnoj strani „Bangkok Posta“, vodećih tajlandskih dnevnih novina, osvanuo je naslov: "Tajlandska policija otkrila pošiljku čehoslovačkog oružja na granici sa Kambodžom". Oružje je bilo slato pod plaštom humanitarne pomoći za Kambodžu, a na fotografiji zaplenjenih pusaka se moglo pročitati i ime grada i firme iz "Čehoslovačke": Crvena Zastava, Kragujevac. Ah, te gravure!

Na kraju ove poslednje posete Kambodži, dok smo žena, kćerka i ja ulazili u avion na liniji Pnom Pen-Singapur razmišljao sam šta ću da radim sa Radmilom, Bopom ili kako se već zvala ta žena. Ne brinite se. Ona je "ugravirana" u mojoj mašti. Možda će malo da se promeni, da dobije najzad pravo ime ili ponovo promeni nacionalnost, ali će sigurno ostati u mojoj mašti ... i pamćenju, sigurna i večna.

Ova priča se nastavlja...