Киншаса

Седим у возу између гламурозног Париза и набилданог Лила на северу Француске близу границе са Белгијом. Идем да одрадим један посао и једва чекам да се вратим назад у Париз. Не узбуђујте се, разлози су само у естетици, а не као да ме тамо чека нека романтична веза. Прелиставајући новине набасам на један чланак о Конгу и Африци. Сетим се приче коју ми је испричао познаник „НН“ једном давно негде у Тајланду и решим се да је укуцам у овај проклети компјутер који вучем свуда по свету. Прича је вероватно измишљена под утицајем алкохола и досаде... Пошто је НН Херцеговац пореклом , да не реметим оралну традицију, причу преносим скоро тачно онако како ми је испричана. Нека имена и места сам изменио за сваки случај... сасвим случајно.

Почетак приче

Орловача, 1996. године, гола поља, продавци свећа и цвећа, увек нека ветруштина са кишом. Док се људи са сахране разилазе и одлазе путем Жаркова и Београда у главу ми се увуче, некако као крпељ и незвани гост, белосветска вуцибатина, Мија Мајмун. Видео сам га последњи пут на аеродрому у Бомбају. Пројурио је у пролазу. Мијин посао је да продаје челичну сиво-маслинасту робу, земљама у којима људи често немају шта да једу али нажалост из различитих разлога њихове вође увек имају довољно да потроше на те производе „животне потрошње“. Помогли смо један другом пар пута, неколико пута се напили заједно и увек били веома коректни један према другом. Мија ми је једном понудио и посао. Хтео сам прво да прихватим понуду, али ипак нисам. Волим да кажем да сам га одбио због недовољне финансијске компензације. Истина је медђтим да ми жена није дала. Не звучи нимало како би мачо Србин волео да се слика о њему вуче по свету али знам да нећете то никоме рећи. Њен аргумент против је било нешто на тему "карме", не сећам се тачно више. Ах, тај будизам...

"Идем за Заир, страва земља, велики потенцијал. Азија је пролупала нема овде ништа од кад се Камбоџа смирила. Ајд, видимо се у Киншаси" рече ми Мија.

"Мало сутра" кажем ја.

Док је одлазио само је викнуо "...еј поздравио те Лаза Гробар". Није ни сачекао да чује мој одговор и види моју запањену фацу.

"Немогуће, па он је Циган!!!" (нисам мислио на Лазину етничку, већ клупску припадност. Окренух се у неверици назад према бару и наручих још једно пиће док ми се по глави мотало "Зашто Гробар? ...не могу да верујем да је постао Гробар..."

Заир...

Мој горепоменути другар Лаза је зивео у Киншаси, главном граду Заира Дошао је у Киншасу из Њујорка, а у Њујорк из Жаркова. Пут Жарково, Њујорк, Киншаса, звао је „стаза слонова“. Радио је за једну међународну организацију повезану са Уједињеним Нацијама, које су увек некако биле везане за ову земљу још од њене независности од Белгије 1960. Једна од првих мисија УН је била у тадашњем Конгу 1960. када је Белгија затражила интервенцију УН да би заштитила своје држављане од дрчних и новоослобођених Африканаца. Да будемо искрени, тражили су и да се заштите рудници дијаманата али то је вероватно био секундарни разлог. Мислим, стварно не могу да схватим зашто су Африканци мрзели слатке мале Белгијанце, појма немам. Можда зато што су за време колонијализма белгијски господари одсецали руке и ноге непослушним црнцима, међутим мора да нису то радили намерно. (То је вероватно било нешто као "колатерална штета" јер не би људи који праве тако слатке чоколаде и супер пиво могли такве злочине да праве намерно).

Е па ти црнци стварно немају смисла за културу. Други по реду Генерални Секретар УН-а Даг Хамерселд је погинуо у авионској несрећи изнад садашње Замбије на путу за Конго. Наводно је био "превише про-афрички оријентисан" па су се, кажу, одређене силе побринуле да нестане, али то су само гласине и вероватно ништа више...

Заир, данашња Демократска Република Конго је у вестима често приказивана као проклета забит где царују рат, болест и беда. Међутим Конго је био инспирација за научнике (Алберт Швајцер је овде сакупио знање да евентуално открије пеницилин), револуционаре (Че Гевара овде само што није изгубио главу) и боксере (Мухамед Али је овде освојио своју бесмртност победивши Џорџа Формена, патосирајући га у осмој рунди давне 1974).

(/slika2)Први Европљани у овом делу Африке су били Португалци. 1485. португалски морепловац Диего Чао је открио ушће реке Конго. Овај део Африке је ишао из руке у руку разних колонизатора, Португалаца, Енглеза, Арапа, трговаца робљем, све док крајем 19. века белгијски краљ Леополд други није ту земљу купио и регистровао то све као своју приватну фирму под називом „Независна Асоцијација

Конго - Фирма за развој“. Та фирма је током Берлинског Конгреса 1885, преобучена у такозвану Независну државу Конго под протекторатом Белгијице.

После дужег замајавања и ослободилачке борбе, 30. јуна 1960. Конго је постао независна земља. Али западне колонизаторе није било тако лако истерати. Конгоански председник владе Патрис Лумумба је покушао да отера Белгијанце, а тада и Амере који су се прилепили намирисавши добар профит од минералима богатог Конга, а и да би спречили улазак Совјета у срце Африке. Белгијанци и Амери су успели да свргну Лумумбу и на крају да га и убију 1961. а земљу су мање више дали на бригу и небригу њиховом тада верном клијенту Мобуту-у који је касније променио име ове земље у Заир.

Кад је Лумумба убијен 1961. у Београду су избиле демонстрације. Лево оријентисана београдска младеж бесна на колонизаторе је изашла на демонстрације и разлупала Белгијску амбасаду. У то време, борба против колонијализма је била кул у Београду..

Да предјем мало на веселија сећања. Већина мојих другара се сећа Заира због следеће листе хероја нашег детињства, а неки морони се сећају и минутаже:

Бајевић хет трик у 8, 30. и 81. минуту; Џаја у 14; Шурјак у 18; Каталински у 28; Блеки Богићевић у 38; Ћелави Облак у 51., ...а и да не заборавим Петко Метко у 65. минуту. Југославија:Заир - 9:0! Светско првенство у Немачкој 1974.

И да завршим једном не тако успешном везом између нас и Заира. На несрећу једних, а срећу других, трећих и четвртих, најновији догађаји у нашој заједничкој историји одиграли су се релативно скоро. Крајем 1996. и почетком 1997. заирски диктатор Мобуту се нашао у фрци. Амери га више нису готивили јер је тада демократија ушла у моду, а и Совјетски Савез више није постојао. Лоран Кабила локални војсковођа из провинције Киву је кренуо у поход на Киншасу да свргне дугогодишњу тиранију Мобутуа. У таквој ситуацији Мобуту је потражио спас од ... од никог другог него од Мије Мајмуна (оног с почетка ове приче) и нажалост од Мијиног тадашњег шефа (и нашег бившег "вође") Цобета. Мија се добро овајдио продајући Мобуту-у наше застарело оружје и рентујући неке  „проверене“ ратнике из БиХ. Крај те приче је да је Мобуту прошао као и сваки други лидер који је рачунао на Цобета за помоћ. После пар мањих обрачуна Кабила је освојио Киншасу, а затим и власт у целом Заиру. Те исте 1997. у мају месецу Мобуту је побегао из земље.

Лаза и Тереза

Опет ја тупим са историјским везама ал ајд да се вратимо на дотичног Лазара. Лаза је био талентован ... што се тиче фудбала, али је занемарио каријеру због две ствари - жена и образовања. Укус за избор женског рода му је увек био слаба страна јер га није имао ...квантитет никад није био проблем али квалитет изгледа јесте. Политичке науке су му једине ишле од руке и тако је некако запалио за "Велику Јабуку" и касније стицајем околности завршио у Африци.

Лазин живот у Киншаси је био стандардан живот такозваног "експатриата" који живи у земљи "трећег света". Мало рада, пуно зезања и забава и још више досаде. Тако је било све док у његов живот није ушла Тереза.(/slika3)

Висока Африканка са очима које су пробадале мушку душу. Рођена у Киншаси, одрасла у Паризу, образована на Сорбони, вратила се у своју родну земљу да би радила за једну хуманитарну организацију, или је барем тако рекла Лази. Тереза је била синтеза телесне привлачности, снобовске уображености (вероватно француски утицај) и животињске самосвести. То је било фатално, јер се Лаза одувек палио на уображене, а кад су узгред биле и лепотице, е то је онда била катастрофа. Африканке из Западне Африке су иначе углавном високе (ако нису пигмејке). Њихове заносне облине се утапају на магичан начин у њихову висину и грациозност. Покрети су им слични газелама које и када споро ходају саваном одају утисак да могу да потрче у трену, чим осете да је лав у близини. Е сад, као што већ рекох Лаза није баш изгледао као "лав" иако је имао лавље срце и зато Тереза није заспринтала на време. Такође мислим да није најјасније ко је кога ту ловио.

Причају људи да су их једно време стално виђали заједно. Наводно Лаза је већ муку мучио муку како да је представи кеви у Жаркову односно како би мама Рада реаговала. То би било нешто као: "Добро ми дошла драга моја!!!", а у ствари би мислила "Јој Лазо шта ми радиш..шта ће људи да кажу"...углавном сама идеја о тој породичној динамици доводила је Лазу до лудила.

Нажалост Лаза није стигао да се суочи са тим културолошким и расним проблемом.

Једне вечери када је дошао по њу да иду на пријем у једну од амбасада, нашао је Терезу мртву у њеним колима испред њене куће. Све је било изрешетано метцима. Званичан извештај био је да је Тереза погинула у собраћајној несрећи, али смо касније чули гласине да Тереза није радила за хуманитарну организацију већ за једну фирму која је покушавала да "уђе" на тржиште дијаманата...

Шта се тачно те вечери догодли није ником јасно али је извесно да је после екипа африканаца гањала Лазу по Киншаси. Да ли је та иста екипа била одговорна за Терезину смрт неће се никад сазнати. Брза вожња кроз тај град је сасвим ок и уобичајкена чак и по ноћи. Мирис кувања и прженог мајмунског меса, кад се угаси еркондишн и отворе прозори на колима делује као путовање кроз ноћну мору.  Бело окречене бетонске и земљане ограде и поједине беле виле са дугачким стубовима иако слабо осветљене давале су довољно светла да се вози и по мраку и то без упаљених светала. Међутим кад те јури екипа НБА кошаркаша и још с времена на време опале из оружја то онда и није за зезање.  

Лаза је успео некако да се довуче до главне канцеларије УН. Ту је стао, а његови гониоци су стали негде 50 метара иза њега. Нису више пуцали само су чекали.

Војник УН на стражи, иначе из Бангладеша није му дао уђе. Каже, канцеларија је затворена и нема овлашћења да пушта никога....Лаза се издрао да га пусти, да му зна командира Хасана и да ако га не пусти да ће Хасан да ... војник сењ уплашио али није попуштао... Лазини гониоци су изашли из кола и полако кренули према капији канцеларије УН ...

Епилог

После Терезине смрти Лаза је проводио доста времена на гробљу близу аеродрома Нђили. Долазио је ту често после посла, седео би у колима, пушио и празнио флашу. Није причао ни са ким осим са клинцима, такозаним дечијим "вештицама" који су се вукли око гробља и давао им по који долар тек да га оставе на миру. У почетку су га пролазници гледали са подозрењем али су временом престали да обраћају пажњу и почели да га третирају га као један од надгробних споменика. Тако је у ствари и добио надимак, "Гробар".

Данас живи у једној земљи Јужне Америке и још увек ради за "плаве". Чујем да с времена на време навраћа у Киншасу, послом. (крај)

П.с. Обећао сам НН-у да ником ову причу нећу испричати, али ме је изнервирао прошли пут кад сам га срео. Живели!