Вандали не признају хероје рата

Наравно да је за сваку осуду скрнављење надгробних споменика четворице народних хероја на Калемегдану, мада доскоро ником није падало у очи „кићење” јелкама и шљаштећим новогодишњим украсима под празничним илуминацијама ЈКП „Јавно осветљење” не само споменика, већ и гроба Димитрија Туцовића на Славији. Срећом, пресељен је у Алеју великана престоничког Новог гробља, на место које му је одувек припадало.

Али, откуда гробови и споменици расејани којекуда када је и црквеним и државним актима то забрањено? С тим у вези, и подсећање како је Београд умало остао без свог најлепшег парка и најзначајнијег културно-историјског споменика!

Марта 1957. године у Алеји хероја на Калемегдану, баш испод Завода за заштиту споменика, поред Ивана Милутиновића, Ђуре Ђаковића и Иве Лоле Рибара покопан је и Моша Пијаде. Неко „правоверан” је предложио да се тај део Београдске тврђаве претвори у место вечног починка заслужних хероја рата и револуције. Срећом, нису га послушали. Ето како су најстарији и најлепши београдски парк и славни споменик сачувани за поколења... али и за свакојаке вандале!

Моша Пијаде, предратни комуниста интернационалац, али и ђаволски талентован дорћолски сликар и помало песник, био је претпоследњи који је имао привилегију да у престоници буде сахрањен ван градских гробаља, док се на последњег чекало двадесет три године (не рачунајући Његову светост патријарха Павла који је сахрањен у порти Раковичког манастира, дакле „на своме”).

Упркос несумњивој почасти која му је тиме указана, Моша Пијаде је, за разлику од неких других, званично добио само пет споменика, и то посмртно: бронзано попрсје на самом гробу, рад вајара Славољуба Ваве Станковића, по једну реплику у Народној скупштини и у Танјугу, на Косанчићевом венцу, стојећу фигуру у природној величини испред Музеја АВНОЈ-а у Јајцу (ако је још тамо?), и гранитну композицију испред старог здања „Политике”, која је деценијама даривала поподневну сенку гостима оближње кафанске баште. Званично име ове потоње је „Друг Моша Пијаде и група слушалаца”, али је својевремено наш вајар Ото Лого признао да је због очигледног удвориштва аутора Бранка Ружића, у шифарнику његових колега и распуштене кафанске братије та камена композиција упамћена као „Квочка с пилићима” – а и то је, ако ћемо поштено, био вандализам.

Најстрашнији догађај збио се маја 2010. године, кад је с постамента над Чукур-чесмом одваљен и однет споменик малом шегрту Сави Петковићу који нас је подсећао на бурне догађаје маја 1862. године, рад Симеона Роксандића. Ова непроцењива композиција изломљена је на двадесет два комада, да би се лакше спаковали у јутани џак, у којем су и пронађени на неком приградском отпаду.

Да ли се ико сећа да је попрсје народне хероине Дринке Павловић, које је красило парк испред истоимене школе у Косовској улици, често освитало с натакнутим грудњаком? Са „брустхалтером”, како се то каже на новосрпском!

И бронзани Борис Кидрич, дело академика Коке Јанковића, оцењен као једна од најбољих стајаћих композиција на свету, смештен на платоу између здања Владе Србије и Министарства финансија, по налогу извесног државног чиновника–вандала умало није уништен, а ливнице га је спасао покојни Раша Тркуља сместивши га у парк надомак Музеја модерне уметности којим је тих дана директоровао.

Деспот Стефан Лазаревић у Горњем граду, поклон Небојше Митрића Београду, страдао је под шареним спрејовима обесних безброј пута, мада се не зна шта је коме скривио. А тек несрећни Ђура Јакшић у Скадарлији, пред кућицом у којој је живео... Заправо, једини београдски споменик који се није затекао на удару модерних вандала је онај подигнут Душану Силном! Ваљда зато што онако намргођен, са својим закоником у рукама строго посматра оне што промичу кроз врата Палате правде, или због тога што суд има сопствено обезбеђење.

А строге, много строже казне за такве изгреднике подразумевају се.