Три премијере за месец и по дана

Иза љупке глумице Катарине Марковић је и те како запажен радни период, иако она упорно тврди да се није уморила, већ надахнула позитивном енергијом. За месец и по дана имала је чак три премијере у различитим београдским позориштима, у међувремену је снимала и играла представе са редовног репертоара. Паралелно је радила „Немушти језик” по делу Миодрага Станисављевића у режији Милана Караџића на сцени матичног позоришта „Бошко Буха”, а на сцени Атељеа 212 представу „Бели бубрези” Ведране Клепице, у режији Исидоре Гонцић. И таман када је мислила да ће јој се са сцене „осмехнути” Чеховљева Соња у комаду „Ујка Вања” о којој је маштала још од глумачких почетака, редитељ Андреј Носов видео је у лику Јелене Андрејевне. Представа је урађена у копродукцији Хартефакта и вршачког позоришта „Стерија”.

– За 45 дана имала сам три премијере. Како ми је пошло за руком? Успевала сам, покушавала да каналишем енергију јер ми је била неопходна да бих све постигла. „Немушти језик” донео нам је диван архаични језик о одрастању, а све друго је модерно. Трудили смо се да задржимо тај дивни стих, да га поштујемо, али у игри, костиму, музици, у Караџићевој режији све је јако модерно или ванвременско. Деца то воле, улазе у свет чуда, ту сазревају, заљубљују се, пролазе кроз страхове и освајају срца принцеза. На том путу смо ми ликови које он среће, у мом случају Врачара, Срцопуц, Броћ... У представама за децу егзекуција је много бржа, немате много времена за разлагање, јер малој публици лако опада пажња, буде им ужасно досадно. Зато је та динамика важна за дечије представе – прича Катарина Марковић.

Рођена Крушевљанка, Катарина Марковић је већ у породичном окружењу показивала склоност ка глуми. Лако је памтила и рецитовала песмице и већ у првим разредима основне школе била права звезда. Управо је, каже, та ванвременска игра и определила за глуму, могућност да се играш, са 20, исто као са 40 или 60, односно ако имаш среће и са 80 година.

– Могућност да истражујеш, да кроз свој посао приближиш себе себи, упознаш се изнутра некако боље и осветлиш неке стране које никада не би осветлио. Не бих, наравно правила никакве изборе када је у питању распон улога која сам радила. Било је згуснуто, било ми је важно да прођем те процесе, да освајам те слободе, које у институцији некада немаш могућност, јер она подразумева, очекује добар резултат. Мислим да смо ми мало растерећенији у том смислу, да можемо слободно да мислимо и да радимо, прича уметница која је дипломирала глуму на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Владе Јевтовића.

Протекле јесени Катарина Марковић завршила је у Сарајеву наставак серије „Луд збуњен”, заправо нових 36 епизода, као Мустафино изгубљено дете, односно ћерка Јелена која се изненада појављује. Привела је крају и четврту сезону серије „Врата до врата”...

– У Србији је тренутно такво расположење, када је о серијама реч да глумци не знају за предах. Влада права хиперпродукција, снима се много, има улога за свако старосно доба, и глумачке квалитете – примећује наша саговорница.

Будући да је стални члан ансамбла „Бошко Буха” Катарину Марковић најмлађа публика памти по бројним ликовима (Маша, Беатриче, Вила Сивила, Северна Вештица, Мала Разбојница)... Ипак, њен први сусрет са „Бухином” публиком није био у представи за децу, будући да је најпре радила за њихову вечерњу сцену. Непосредно после тога редитељ Милан Караџић видео је у лику Пепељуге у истоименој представи за децу...

Данас једноставно влада неписано правило да кад Караџић ради нову представу у екипи је неизбежна и Катарина Марковић. Рад са редитељком Тањом Мандић Ригонат јој је такође јако важан. И њихова сарадња почела је у „Бухи”, односно на представи „Госпођа министарка” у којој Катарина тумачи Раку. Тада се и десила та хемија.

– Узајамно поверење, љубав између редитеља и глумца и та фасцинација је нужна да би представа била добра. Све улоге које сам урадила са Тањом Мандић Ригонат су ми биле значајне. „Лени” ми је била важна због концентрације да 15 минута можете да говорите монолог сами огољени на сцени. Не бих изоставила ни „Шупљи камен”, али ни „Балканског шпијуна” који се игра на карту више како на матичној сцени Народног позоришта у Београду, тако и на бројним гостовањима. Драгоцено ми је и искуство са колегом Гораном Јевтићем Гонџом на представи „Кад је Ниче плакао” и то освајање телесне слободе градећи лик Лу Саломе као треће историјске личности коју сам остварила у својој глумачкој каријери – каже Катарина Марковић.