Црно злато, плаво море

АМЕРИКА ЈЕ ПОЧЕЛА КАО БАЈКА о храбрости и моралу, као земља нових људи, земља са укусом револуције и осигуране демократије. Сада, после завршетка номинације у Демократској странци, све то више личи на обичну причу која опомиње. Истина, још увек спремна на велике гестове и помпу, Америка губи своју стару чар, своју привлачност просветљења. Барак Обама или Џон Мекејн, ко од њих двојице може боље да поведе Америку у сусрет изазовима 21. века? У условима када је глобална експанзија америчке моћи неочекивано постала препрека за успех америчке спољне политике. И то није парадоксална игра речи, већ је прикривени општи проблем у америчким спољнополитичким односима после хладног рата.

Наиме, у прошлости је хладни рат давао америчкој политици фокус и дисциплину. Постојали су разумни стратегијски аргументи за глобално распоређивање њених снага. Данас стратешки разлози тек треба да се поновно измисле. Бин Ладен, Ирак и Авганистан у том контексту ипак „не пију воду”. „Вођство и ангажовање”, да би се постигло шта и како? Ово је озбиљно питање, јер то значи да је америчка политика тренутно ван контроле. Њу чине инертност или замах. Космет је најбољи пример те инертности. А стално су нас уверавали да је Америка динамични центар све ширих сфера предузетништва, Америка као образовни центар вештих слуга човечанства, Америка као добри самарићанин, која истински поново верује да је благословенија да даје него да прима и Америка као моторна снага идеала слободе и правде.

И све то због наградног питања: ко би за Европу, хајде да се не лажемо за Србију, био бољи као нови станар Беле куће? Обама или Мекејн? Можда то зависи како они гледају на Колумба? Је ли он открио Америку, или се само „сусрео” са Америком? Да ли око тога постоји заједнички етички и политички језик? Демократе су углавном хуманитарни интервенционисти, желе да САД војно интервенишу изван својих граница бранећи демократију и људска права. Подржали су свог председника Била Клинтона и бомбардовање Југославије 1999. године. Републиканци су углавном националистички интервенционисти, желе да САД војно интервенишу изван својих граница бранећи демократију, трговину и војну безбедност. Подржали су бомбардовање Југославије 1999. године. Међу једнима и међу другима има и „реалиста” који су скептични према ратовима, али када ратови крену они обавезно подрже Белу кућу. Јер, нема смисла не подржати врховног команданта САД. Ту су и „реалисти плус” који су амалгам последње две категорије, а који су за ратове, али у брижљиво одабраним ситуацијама. Затим, „минималисти” као наследници изолационистичке традиције који верују да САД треба да остану изван већине међународних сукоба да би сачувале снагу за ратове који су стварно важни.

Као што се види из приложеног, разлике међу њима су семантичке природе. Професор Гари Вилс назвао је још пре 20 година Колумба, и то не без разлога, „најмртвијим и најбељим белцем” коме се могу натоварити све јереси нашег доба: евроцентризам, фалоцентризам, империјализам, елитизам и уопште сви негативни изми.

Ма, Колумбо је заиста крив за све!

ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ ПОСТАЛА НОВИ УВОЗНИ ХИТ. Или извозни, зависи како ко на то гледа. Свет је постао демократичнији, јер је од осамдесетих година до данас створено преко 80 нових демократија. Грубо фалсификовање избора није више у моди када у реалности постоји источноевропска школа преврата. У којој повремено предају и стручњаци из Србије. Предавања су могућа и преко Интернета и путем мобилних телефона. Главни принцип успешног отпора јесте хумор, само ако су акције забавне може да се развије масовни покрет који може да се прошири и у грађанску непослушност.

Не знам је ли и о томе било речи на украјинско-руском самиту, тек Москва је озбиљно упозорила Кијев на све последице евентуалног уласка Украјине у НАТО. Председник Украјине залаже се да његова земља што пре постане члан тог савеза, али око тога нема подршке већине грађана. С друге стране, НАТО у бившим совјетским републикама за Москву је драматична промена безбедносне архитектуре у том делу Европе. Ни у време постојања Варшавског пакта у Румунији и у Бугарској, и када су биле најчвршћи сателити Москве, није било совјетских војних база. Сада су тамо америчке војне базе. Све то Русе чини врло нервозним и они су  посебно осетљиви на сва збивања у региону Црног и Каспијског мора. Црно злато, плаво море. Управо је Украјина та геополитичка стратешка одскочна даска за САД у региону. Русија ће сигурно одговорити новим нафтоводима, али и на друге начине. Једини који се сада свему томе слатко смеје вероватно је Осама Бин Ладен. Пре седам година изјавио је да му је стратешки циљ барел нафте за 150 долара. Сада је барел око 139 долара.

ИЗРАЕЛ ЈЕ НАЈАВИО ДА ЋЕ НАПАСТИ ИРАН ако Техеран не заустави свој војни нуклеарни програм. Верујем да хоће. И да не питају Американце. Јер, Израелци имају и вољу, а имају и чиме. Ајатоласи у Техерану требало би да заувек престану са претњама упућеним Израелу.

АНА ИВАНОВИЋ ЈЕ ЈОВАНА ОРЛЕАНКА СРБИЈЕ. Те сузе радоснице и понос младе девојке док је слушала српску химну и гледала српску заставу усред Париза. То је нешто најлепше и највредније што је могла да учини за ову земљу. Остало је историја.