Слово о магнетофону Иве Андрића

У додатку „Култура уметност наука”, 25 јануара 2020. године објављен је и чланак „Андрић, скепса и филм”.

Морам да кажем да по мени Андрић није био „старовремски човек”, како се мисли и како се помиње у овом иначе изванредном тексту. Он је само био другачији и средина га није увек довољно разумела.

На леп начин је поменут његов „позитивни конзервативизам”, као и то да није волео све благодети модерног живота – публицитет, филм, магнетофон... Писао је као Флобер, који је умео три дана да пише једну реченицу, и још као млад писац, бринуо је да му се не мења текст са којим би најзад био задовољан. Зато је разумљив његов отпор према филму, када је реч о екранизацији књижевног дела (што не значи да није волео да понекад погледа неки добар филм).

Као скроман и озбиљан човек није волео велики публицитет и пажњу јавности. Сматрао је да му то одузима драгоцено време. Знам да се из истих разлога Бекет ухватио за главу када је чуо да му је додељена Нобелова награда.

Ишао је на свој начин у корак са временом! Користио је и магнетофон. То нажалост нико не зна. О томе су кустоси Андрићевог музеја сазнали од мене пре неколико година и пронашли га у малој просторији музеја, која служи као депо за непотребне ствари! И још увек је тамо, што стављам на душу претходној и садашњој управи Музеја града Београда, под чијим је патронатом Музеј Иве Андрића.

Димитрије Дишко Марић,
Андрићев комшија са првог спрата,
сликар