Враћам се писању драме о Тесли

Уверен сам да после овог суровог похода ковида 19 ништа неће бити као раније. Суочавамо се са катастрофом и понекад ми се учини бесмисленим да наставим са писањем  започете драме. Овако је за „Политику” из свог кућног амбијента говорио редитељ Небојша Брадић који ове дане „дистанце” користи да заврши пре свега драму о Николи Тесли, али и бројне друге пројекте, као и да се присети прошлих, такође, на свој начин тешких времена којих је у нашој блиској прошлости било подоста.

– И када посумњам у немоћ креативности, истовремено се подсетим да су драма и прве институције демократије настале заједно, у исто време. Обе су биле неопходне да би се створила и делила људска одговорност и аутономија. И ако се много тога уруши и нестане, драма ће опет бити потребна да очува људске врлине и научи нас како да наставимо живот у историји. Зато се опет враћам писању драме о Тесли, инспирисане романом Владимира Пиштала. Можда ће ми ова нежељена изолација помоћи да је завршим, а целокупној заједници и друштву у којем живимо да направи радикалне промене ка бољитку – каже Небојша Брадић.

Новонастала ситуација многе уметнике прекинула је и у бројним активностима. Небојша Брадић недавно се вратио из Софије где је са великим успехом режирао мјузикл „Виолиниста на крову” у тамошњем националном театру. Његову селекцију на „Данима комедије” чији је овогодишњи селектор, а који су били планирани, по традицији од 20. до 27. марта јагодинска публика гледаће у неком новом термину, када све ово прође.

– Асоцијација на новонасталу ситуацију, ми је сећање на прву представу у условима ратног стања, коју је Народно позориште у Београду приказало на Светски дан позоришта, у подне 27. марта 1999. Већ тог, првог дана, догодило се чудо које је наставило да се дешава и на свакој наредној представи: успоставила се сасвим нова, нама дотад непозната, готово узвишена атмосфера, проистекла из невидљивог контакта гледалаца и уметника на сцени. Испред улаза у национални театар формирани су дуги редови. Старије госпође су прилазиле и говориле: „Ви нам спасавате живот”... Нажалост, ништа слично томе није могуће ових дана у суочавању са невидљивим непријатељем – наводи Небојша Брадић и додаје:

– Позориште је место окупљања и његова моћ је у магији и комуникацији која се дешава између сцене и сале са 300, 500 или 1.000 људи. У мраку позоришне сале ви можете да плачете подстакнути емоцијама туге и патње, да страхујете због мржње и неправде, или да се радујете, уживате, волите... То је оно што позориште омогућава кроз заједништво, али омогућава још нешто: преиспитивање заједништва. Бојим се да би и ковид 19 јако заволео и брзо у потпуности населио позоришне сале. Зато је изолација императив. А она ми тешко пада баш због тога што ми недостаје позориште, кафа са пријатељима, ручак у „Мадери”, концерт на „Коларцу”, фестивал Игре... Верујем да се и други слично осећају.

Еву коју поруку из своје изолације је Небојша Брадић желео да упути у новонасталим околностима:

– Шекспир се родио у години када је Енглеском харала страшна епидемија куге. Један његов духовити биограф закључио је како Шекспиров највећи успех није био „Хамлет”, већ чињеница да је преживео прву годину живота. Моја порука је једноставна: морамо преживети ковид 19 и изолацију, како бисмо могли да наставимо да будемо и стварамо.