Волети Шекспира

Више од четири века Шекспиров геније (1564–1616) не престаје да узбуђује уметнике, критичаре, читаоце и гледаоце који у његовим драмама проналазе одговоре на питања која појединац себи поставља, било да је њихов оквир космички, друштвени, или само мали, ситни, људски. Тај оквир у којем је свет само једна велика позорница (омиљена Шекспирова метафора), било да се он крваво осваја, да се због њега губи разум, да се прашта и умире или рађа љубав, учинио је овог писца највећим светским драматичарем. Такав Шекспир, у чијем је делу, како је написао један други велики писац, џиновска фигура појединца у сталном судару с неминовним током ствари, не може зналце оставити равнодушним.

Али, шта је са осталима? Да ли они воле Шекспира и могу ли у његовим комедијама и трагедијама уживати као у делима неких других (лакших) писаца? Ако су се, пак, уморили од Хамлетових дилема, Лировог лудила, Отелове љубоморе, Макбетових злочина, трагичне љубави Ромеа и Јулије, после готово пола века могу поново на нашем језику да заволе Шекспира. У томе им, можда, може помоћи књига Чарлса и Мери Лемб Волети Шекспира (издавач „Дерета”, али без имена преводиоца или преводилаца). Романтичарски настројени брат и сестра Лемб покушали су, пре два века, да славног писца поново врате међу своје савременике – пуританце. Ушушкани у лажни морал и лако штиво они су у Шекспировим ренесансним комедијама видели опасност по нови морал енглеског друштва. Лембови су и њима и публици понудили Шекспира у новом издању, тако што су неке од његових славних комедија и трагедија написали као приче, лаке за читање и пријемчиве за сваки укус.

Онај ко је навикао да Хамлета чује и онда кад не говори, коме су његови монолози и дијалози са Хорацијем, или са Офелијом постали део погледа на свет; онај ко Проспера памти по речима да смо тек „твар, од које грађени су снови”, тешко ће прихватити оваквог Шекспира. Али, да би повратила свој некадашњи утицај велика литература понекад мора да се понуди и у оваквом издању, под условом да је то само увод, да парафразирамо Хамлета, у ствари и на небу и на земљи о којима мудрост наша и не сања.

(Из књиге „Прелог за читање”, објављене 2000. године у издању Читалишта Библиотеке града Београда)