Животни путеви Олге Бенсон

Од Азије преко Србије до Америке водио је животни пут Олгу Бенсон, рођену Казанцев 1887. у Маргилану, граду у данашњем Узбекистану, престоници свиле, за коју је рекла да је због живописних боја свог окружења, коришћених за израду тепиха и одеће од памука, вуне и свиле, пожелела да тај јак колорит преноси даље. Обилазећи наше крајеве, у цртачком блоку бележила је овдашње народне ношње и упечатљиве детаље виђене на терену. По личној поруџбини краља Александра израдила је Албум народних ношњи Југославије. Етнографски институт САНУ посветио јој је монографију „Снови о прошлости и традицији: Олга Бенсон” чије су ауторке Љиљана Гавриловић и Биљана Миленковић Вуковић.

Једну од четири кћерке Светоније и Венијамина, потпуковника у руској армији, Олгу родитељи су послали у на школовање у Санкт Петербург, на престижни Смољни институт. У Петербургу је завршила и Вишу уметничку школу и стекла право да предаје цртање у средњој школи. Била је члан Савеза ликовних уметника у Кијеву, где је излагала своје радове.

‒ Олга Казанцев долази у Скопље 1920. као руска избеглица након грађанског рата. Да ли је свог будућег супруга, 18 година старијег генерал-мајора Руске царске војске и припадника Добровољачке армије, Леонида Бенсона, познавала одраније или га је упознала приликом збега, или је то било познанство из Руске колоније у Скопљу – није нам познато, али исте године се венчала са њим и две године касније добила сина Александра ‒ каже Биљана Миленковић Вуковић.

У Скопљу је Олга Бенсон предавала цртање у Државној женској реалној гимназији, а знање француског омогућило јој је да 13 година буде ангажована као наставница цртања у француско-српској школи.

‒ Тридесете године 20. века провела је бавећи се сликањем народих ношњи јужне Србије, као и црквено-уметничким радовима. Научне експедиције, опремљене фотоапаратима, магнетофонима и бележницама, заједно са фолклорним сликаром, крстариле су територијом јужне Србије и стизале и у најзабаченија сеоска места. Истраживачи су писали студије, а сликарка стварала визуелно сведочанство о једном сегменту народног живота, односно ношњама ‒ наглашава наша саговорница.

Истражујући ношње у Европи, професорка костима из Вашингтона Бланш Пејн посетила је Краљевину Југославију 1929/1930. и 1936/1937. и том приликом упознала Олгу Бенсон.

‒ Бланш се вратила у Сијетл са више од стотину цртежа костима и шема везова и са 24 акварела народних ношњи из Југославије. На несрећу, рукопис је предат лондонском издавачу али никада није преточен у публикацију. Бомбардовањем Лондона 1941. спис је уништен и каснији покушаји да се објави остали су безуспешни. У„Дигиталној колекцији костима, фотографија и цртежа Бланш Пејн” Вашингтонског универзитета данас је доступно 25 акварела Олге Бенсон, који приказују народне ношње Југославије ‒ прича ауторка књиге.

У периоду од 1928. Олга Бенсон је копирала фреске у средњовековним православним црквама и осликавала новосаграђене цркве и спомен-костурнице. Осликала је унутрашњост капеле Светог Архангела Михаила на Војном гробљу у Скопљу, која је подигнута 1928. у знак сећања на погинуле српске војнике у ратовима 1912–1918. Радила је и за Цркву Светог Саве у Гостивару и за спомен-костурницу у селу Томиславу, близу Велеса. Копирала је фреске у манастиру у Старом Нагоричану, задужбини краља Милутина. Данас се у Војном музеју у Београду налазе две њене копије фресака, а једна од њих је фреска цара Душана из манастира Лесново.

‒ Била је хуманиста и члан неколико удружења попут „Скопске пчелице”, чији су чланови ђаци и учитељице основних школа. У Скопљу је 1928. организовала удружење „Руска мајка” за заштиту руских мајки и деце. Била је уметнички уредник дечјег листа „Вардарче” и уместо једнобојних корица на насловним странама осмислила је веселе дечје ликове обучене у живописне ношње. Приказала је и призоре из свакодневног живота: дечака са бадњаком, деца се куцају шареним јајима, беру врбове гранчице, јашу магарца. Потписана је и као аутор стрипа о веселом мајмунчету Буску и мечету Муску ‒ каже Биљана Миленковић Вуковић.

Олгин живот у Скопљу није био лагодан. У хонорарном ангажману радила је послове ниже школске спреме од оне коју је имала. Зараде су биле мале, а неисплаћене хонораре понекад је решавала судским путем. У Београд је прешла 1939, где је у Етнографском музеју, а касније и у Етнографском институту Академије наука била опет хонорарни фолклорни сликар. Цртала је ношње на Космету, Шумадији, северном Банату, околини Ниша и за четири године рада у институту израдила је 580 цртежа и слика. Приметивши да су њене колеге боље плаћене, иако она пребацује норму за 100 па и 200 одсто, од управе института тражила је скраћење радног времена или повећање примања. Скраћено јој је радно време, сазнајемо из књиге.

Бенсонови су у Београду живели као подстанари у Стишкој, Војводе Миленка, Стојана Протића и Охридској. Преселили су се у Лос Анђелес (Олги је тад 63, супругу 81. година) где је њихов син отишао након Другог светског рата. Оженио се Олгом Долорес Бари Ескобедо и добио сина, по деди названог Леонид. Породична несрећа догодила се 1969. када је Олгин унук преминуо као 16-годишњак. Њен супруг умро је 1955, а син 1992. године.

Олга Бенсон доживела је 90 година и 1977. сахрањена је на Холивудском гробљу у Лос Анђелесу. Пре неколико месеци Етнографски институт САНУ приредио је у Галерији науке и технике изложбу о овој уметници и план је да та поставка гостује у Москви. Дигитализацијом фолклорне збирке Олге Бенсон Етнографски институт учинио је њено дело доступним јавности.