Обнова Пећке патријаршије

Као њен вишедеценијски читалац, захваљујем „Политици” што у последње време објављује чланке о знаменитим личностима и догађајима од историјског и националног значаја о којима је моја генерација недовољно сазнавала. Веома корисном чланку о добротворима и звонарама Пећке патријаршије проф. Бранка Николића (1. 6. 2020) додао бих и следеће:

Мој предак Риста Марковић, угледни трговац у Пећи, посетио је Јерусалим 1889. године, када је добио и звање Хаџи Риста. Из Јерусалима је Хаџи Риста отишао у Москву да тражи помоћ за патријаршију. У Москви је добио иконе и златнике. Сакрио их је у шупљи штап и преко Кијева донео у Пећ и предао Пећкој патријаршији.

Од ових златника је обновљен срушени зид око патријаршије, обновљени су конаци и прилазни пут из града. У то време, у последњем кварталу деветнаестог века, многи православни манастири били су у жалосном и рушевном стању.

По Хаџи Ристи, његови наследници су узели презиме Хаџи Ристић а све до 1999. године у Пећи их је било више фамилија. Око 1970. године у Пећи је био 15 породица Хаџи Ристића и више њихових ближих рођака из фамилија Марковић, Станковић, Бабарогић, Гашић, Карић, Попадић, Димитријевић, Миловановић…

У Пећи је одувек било Срба, угледних и имућних занатлија, трговаца, школованих пословних људи, који су помагали српске цркве и школе. Сада у Пећи нема ни Срба ни српских школа а ко ће и како ће помагати манастире треба држава да дефинише и спроведе. Нису манастири прошлост, него је то наша садашњост и будућност.

Као сада најстарији Хаџи Ристић осећам моралну обавезу да објавим наведене податке, на знање и памћење млађим нараштајима.

Инж. Срђан П. Хаџи Ристић
Београд