Изборне фусноте

Данас се на 234 изборна места у Србији понављају избори. Тек након што се то обави, изборни процес ће бити и формално завршен. Ипак, све што је важно и значајно у вези с овим изборима већ је познато, колико год још постојале неке теоретске шансе да резултати на поновљеним изборима донесу и неке битне промене. И мада је о многим аспектима избора у протеклих десетак дана написано толико тога, чини се да још има простора да се укаже на неке занимљиве феномене.

Десило се да сам таман негде у време избора читао књигу канадско-британске новинарке кинеско-македонског порекла Зије Тонг под насловом „Балон реалности”. Да је књига социолошка, наслов би такође био адекватан. Међутим, Зија Тонг је, како љубитељи њених текстова добро знају, научна новинарка и више је занимају природне науке него социологија. Поднаслов књиге је стога индикативнији што се тиче садржаја: „Слепе мрље, скривене истине и опасне илузије које обликују наш свет.”

Ауторка хоће да каже да „балон реалности” у којем се крећемо није само резултат наше склоности да избегавамо суочавање с неистомишљеницима, него и пуке ограничености наших чула. У једном поглављу она на чаробан начин описује колико тога о свету нисмо знали док нисмо имали микроскоп и телескоп, односно колики део истине о свету нам је недоступан голим оком.

Чини ми се да је и многим коментаторима избора промакла истина која се тиче највећих и најмањих бројки; истина која се крије у невероватно великом проценту гласова који је добила Српска напредна странка, односно истина која се крије у најмањим могућим процентима код партија које су остале далеко испод цензуса. Резултати Социјалистичке партије Србије, листе око Александра Шапића, ПОКС-а, Метле, Суверениста, па и Покрета слободних грађана су, да останемо код већ започете метафорске парадигме, оно што се види голим оком, а за скривене истине јако великог и јако малог требају нам друкчији увиди.

Скоро два милиона гласова које је добила Српска напредна странка су толико огроман број да у његовој сенци остаје један мањи број, који је, међутим, много импресивнији и много важнији. Српска напредна странка има, наиме, 730.000 чланова и самим тим представља највећу и најмногољуднију политичку партију у Европи. Ту вреди стати и размислити. Земље са по дванаест, односно десет пута више становника, као Немачка или Француска, немају ниједну странку која има толико чланова.

У том смислу, постоји детаљ о којем се не говори много. Испада тако да један члан СНС-а „вуче” једва једног и по симпатизера који за ову странку гласа. Примера ради, ЦДУ Ангеле Меркел има око 400.000 чланова, а на прошлим савезним изборима освојио је близу 15 и по милиона гласова, што значи да један члан са собом „повуче” више од тридесет симпатизера. У том контексту, реченицу Александра Вучића о томе да више никад није могућ овакав успех СНС-а, додатно добија на значају. Ова (непуна) два милиона у овој Србији њихов су максимум. Чак и СПС на стотинак хиљада чланова има око 330.000 гласача, тако да један њихов члан „вуче” 2,3 симпатизера.

Међу листама које су добиле мали број гласова многи су били разочарани резултатом групе грађана „1 од 5 милиона”, која је добила око 20.000 гласова. То јесте мали број, али га треба гледати у правом контексту. А прави контекст је тај да је Чедомир Јовановић, уз целу гомилу коалиционих сателита, добио једва 10.000 гласова, а Зоран Живковић са својом листом мало више од 7.000. Испоставља се, дакле, да је једна девојка из Нове Вароши (Валентина Рековић), са својим друштвом, без икакве праве логистике, узела више гласова од Чедомира Јовановића и Зорана Живковића заједно. Више, дакле, од два човека који су пре само петнаест година били најмоћнији и најутицајнији политичари у Србији.

Напослетку, вреди рећи и понеку о ономе што је постало рефрен у коментарима изборних резултата, а то је реална могућност да у парламенту овог пута уопште не буде опозиције. Ако буде тако, партнери СНС-а, као и досад, биће по свој прилици ближи „средњој линији” ове странке, него што су њене властите маргине. Кад човек види какве су све идеолошке супротности стале под кров СНС-а, помишља заправо да би Михаило Марковић могао бити задовољан јер се на крају испоставља да је можда и био у праву кад се залагао за то да Србији не треба вишепартизам, него беспартијски (или једнопартијски, свеједно, уосталом) плурализам.

Писац и новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa