Писмо брату

Драги брате, извини што сам опет звала у незгодно време. Ти кажеш „само што смо после ручка прилегли (сијеста) а ти звониш!“

Брате ја сам звонила и сат раније а ти ми одговараш: ''па сестро за време ручка ми искључујемо телефон''... овде је сада поноћ и водићу рачуна о томе убудуће.

У нашим разговорима преко телефона ти ми увек додајеш ''сестро, благо теби да си тамо''! Не кажем да није, и сама себе почињем да уверавам у то. Живим у најлепшем делу града на самој обали. Стан ми је веома мален а рента веома велика. Немам контаката са нашима, јер они углавном живе на сат-два возом од центра. Они зидају велике куће, претежно сами, и друже се међусобно, и често их увесељавају наше естрадне звезде. У мом маленом простору немам услова за пријатељске посете. По пропису кућног реда не могу да имам ни мачку.

Волела бих брате да дођеш да те видим. За смештај ћу се побринути. Моје право ''благо мени'' је када по подне у време ''Tea Time'', седим на обали пијем чај и посматрам залазак сунца. Ту лепоту људска рука није створила!

Сећам се да си се када си био мали увек држао за крај моје хаљине. Другарице би ме позвале ''дођи да се играмо али не доводи брата, он нам све поквари, а мајка би ми рекла Можеш да идеш само ако водиш и брата...

Са задњим отсјајем сунца враћам се у реалност. Моја једина радост, моје благо и највећа брига је мој унук. Он је био међу најбољим ученицима средње школе, затим првак у мачевању а сада успорено студира јер мора и да ради.

Отац му је нестао у ''цунамију“ Србије. Али се нада да ће га опет видети. Једном сам чула када је другу, кога је отац миловао по глави касније рекао тихо ''знаш - и ја имам оца''.

Живи са мајком исто тако у строгом центру јер то био услов на конкурсу за њено радно место. Станарина је висока. Она мора напорно да ради а он тражи посао. Један Азијац га је узео да ради у ноћној смени са компјутерима. Три месеца је неплаћени пробни рад а тек онда се склапа уговор. Хвалио се како га власник тапше по рамену и понекад му донесе и сендвич. Мени је то било мало сумњиво али нисам хтела да му кварим илузије и као што сам се и прибојавала након три месеца пробног рада власник се извинио да нема материјалне услове да развија посао и да не може да склапа нове уговоре. Унук је убрзо сазнао да је власник узео нове раднике за тромесечни пробни рад....  

Да мало ублажим стање, позовем унука и питам шта би волели да донесем за вечеру. ''То није важно'' одговара ми, ''него имамо проблем са машином за прање веша, дођи, узми и опери у твојој машини јер нам треба чисто за понедељак''.

Након два сата вожње возом стижем и узимам две торбе веша. Мој аутобус преко моста креће сат после поноћи, имам још пола сата до његовог поласка, напољу је хладно и улазим у дежурни „McDonald’s” да попијем чај. За суседним столом седи млади брачни пар а ја замишљена рекапитулирам мој протекли дан. Они устају, прилазе мом столу и пружају ми сендвич (ја то не једем) али им захваљујем на пажњи па ћу то већ некоме дати. Одлазе, остајем сама и махинало отварам замотуљак а оно поред сендвича и десет долара!

Одједном ми нагрну сузе, угушићу се, питам се ко сам то ја, нашта личим?

Без обзира што је поноћ позовем моју пријатељицу рођену у Египту. Знам она се неће наљутити што је будим и кроз сузе јој причам шта ми се десило.

А она ми на то мирно одговара: ''Они су те видели у касним сатима усамљену, пијеш само чај а крај  тебе две торбе прљавог веша, сигурно су помислили да ти спаваш испод моста! Захвали Богу, још има племенитих људи!'' 

Воли те твоја сестра Миријам.