Од деце људи бивају

Издавачка кућа „Софос” из Београда објавила је друго издање књиге „Представа о детету у српској култури” проф. др Жарка Требјешанина, нашег познатог психологаи професора на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију у Београду. Ново издање ове психолошке, антрополошке и етнолошке студије обогаћено је предговором Светлане Велмар Јанковић, предговором аутора, завршним текстом о емпиријском истраживању савременог схватања детета у српској култури, као и бројним фотографијама. Према речима аутора, највећи део књиге је етнолошко-антрополошки, и представља све оне обичаје и магијске обреде, табуе и веровања, која се односе на развој детета, и то чак још пре његовог зачећа, па све до пубертетских обреда иницијације, када се дете уводи у круг одраслих.У другом делу књиге преовладава лингвистички и фолклористички приступ проблему. Трећи део књиге чини изучавање васпитне праксе и положаја детета у патријархалној култури.

Колико се пре тридесет година, када сте започели ово истраживање, уопште знало о овој теми?

Када се сетим својих студија, учили смо социјализацију личности у култури, али све су то били примери неких далеких, егзотичних земаља, истраживања Бронислава Малиновског, Маргарет Мид. Знали смо како одрастају деца широм света, а никада нам нико није говорио о томе како деца одрастају код нас. Помислио сам да би било занимљиво да се то истражи. Занимале су ме специфичности наше праксе васпитавања и подизања деце, али још више ме је занимало шта је у ствари иза тога, какве су имплицитна развојна психологија и антропологија детета.

Занимљивост ове књиге је и у опису народних умотворина. Како је дете представљено у нашем језику?

У језику је скривена она архетипска слика детета, то је оно што је најстарије. Изрази као „лудо” дете, „нејач” и „чедо”, говоре о специфичном односу према детету, о његовом статусу у заједници. Анализирао сам узречице, загонетке, благослове, клетве, заклетве, здравице, као и пословице, које су врло старе и погодне за реконструкцију, а поседују врло архаичну слику детета. Проучио сам више од десет хиљада пословица, да бих извео закључак о томе колико су важни наслеђе и средина за развој личности, а показало се  да је и судбина још један од важних фактора. То свакако има утицаја и на васпитавање детета, када се каже: Па такво је, шта да му радим! Из пословица се види да постоје и велике разлике у третирању мушке и женске деце, где мушка деца имају привилегован положај. Из клетви и заклетви види се да се куне оно и заклиње оним што је човеку најважније. А то су деца.

У књизи наводите митско-магијски и световни модел схватања детета?

Ту је заједничко схватање о детету као нејаком, малом, неразумном, нечистом, неодговорном и слабом створењу. Дете је једна врста негатива одраслог човека. Разлика је у томе што у световном моделу, који је близак здравом разуму, дете у ствари постепено напредује и мења се, постаје морално и социјално. Према митско-магијском моделу, дете долази из једног другог света, у вези је са хтонским, демонским, силама, и ритуално је нечисто. Отуда постоји читав низ обреда који то дете треба да уведу у заједницу, од првог ритуалног купања, до крштења, надевања имена, па до пубертетских обреда иницијације. Према том моделу у сваком преломном периоду постоје кризе, што је оправдано и са становишта савремене психологије. Ериксонова теорија развоја идентитета управо говори да се човек развија читавог живота и да се непрестано суочава са кризама, када прелази из једног ступња у други.

Према магијском моделу дете се штити још док је у мајчиној утроби, а према савременој психологији тада и почиње његов психички живот?

Трудница, на пример, не сме да иде на сахрану, што је магијска заштита, с једне стране, али с друге стране то је њој и психолошка подршка и избегавање стреса. Данас знамо да непријатне емоције мајке итекако утичу на плод детета. Оно што такође данас знамо јесте да су наши преци интуитивно осећали ствари, и да су та своја сазнања дали у једном другачијем облику. Иза свих тих веровања, обреда, табуа и магијских радњи, крије се усклађен систем за разумевања света, достојан поштовања.

Колико су казне део васпитног система у патријархалној српској култури?

Код нас се под васпитавањем подразумева кажњавање и апсолутно се верује у педагошку моћ батине. О томе постоји читав низ пословица, почев од оне „Батина је из раја изашла”. Либерално васпитање, у којем је средство био разговор и убеђивање, подругљиво је називано „господским”, и говорило се да квари децу. Истраживање Вере Ерлих показује „атлас кажњавања” у бившој Југославији, према којем је у Србији физичко кажњавање убедљиво највише заступљено у односу на друге републике. Нека друга антрополошка истраживања показала су да тамо где постоји ратничка култура, „сјајно” средство васпитавања је физичко кажњавање, јер повећава агресивност. Тиме се детету даје лекција да је гола сила оно што успева.

Како је то данас?

Истраживања данас показују да се батине и даље користе као васпитно средство у школи и породици, али у далеко мањој мери, и у зависности од степена образовања и средине. Ипак, данас се насиље у школама оправдава тиме што је уобичајено да се „мушка деца мало потуку”, а управо је потцењивање насиља наслеђе ратничке културе. Ти стереотипи многе спречавају да виде колико је насиље опасно и какве последице оставља на децу. Многа деца која су насилници у школи имају четири пута веће шансе да до своје тридесете године добију криминални досије. Према истраживањима у социјалној психологији, опасна је и категорија посматрача насиља, публике која се не меша, али снима насиље, ипроширујега као позиве на ново насиље. 

У патријархалној култури се у једном тренутку одраста и тада детињство престаје. Како се данас одраста?

Патријархалну културу морамо сагледати у њеном времену и схватити зашто није могла да буде другачија, а погрешно је посматрати је црно-бело. Када се дете рађало, било је врло ниско на лествици моћи у социјалној хијерархији. Постепено су му затим давани задаци, указивано му је све више поверења, у складу са његовим узрастом, да би се уздигло до оснивања сопствене породице.Данас је дете у центру пажње чим се роди, а родитељи га одгајају под стакленим звоном. Плаше се да га не повреде, избегавају свако кажњавање, што је погрешно. Дете мора да има и неке фрустрације и забране, јер без тога нема развоја. Живећи у тако нереалном окружењу, одрасла особа судара се са светом и схвата да је детронизована, и да ни са својих тридесет година не може да заснује породицу, да је у инфантилном положају у породици.