Бајковита чудовишта

Алберто Мангел, један од најпосвећенијих читалаца међу писцима, Аргентинац и грађанин света, који је живео у Израелу, Шпанији, Француској, Енглеској, Италији и Канади, и патио због тога што са собом не може да носи своју огромну библиотеку, у својој новој књизи за нас говори о ликовима који су трајно, из литературе, настањени у његовој свести. Његово дело „Бајковита чудовишта, Дракула, Алиса, Супермен и други књижевни пријатељи”, у издању „Геопоетике” и у преводу с енглеског Владимира Копицла, садржи и Мангелове илустрације вечитих јунака.

Ексклузивно за српско издање „Чудовишта” Мангел је описао и лик Краљевића Марка, а ту су и његови омиљени Црвенкапа, Капетан Немо, Џим из „Хаклбери Фина”, Дон Жуан, мала сестра Фиби из Селинџеровог „Ловца у житу”, Успавана лепотица, Робинзон Крусо, Квазимодо, Фауст... Читање је определило свако Мангелово лично искуство, како је рекао, а о свом животу одувек је мислио као о окретању страница неке књиге. Сопствени идентитет обликовао је на основу нестварних ликова.

„Можда је једна од најпривлачнијих црта свих тих бајковитих чудовишта њихов вишеструки и променљиви идентитет. Дубоко везани за своје личне историје, прозни ликови се не могу утамничити међу корице књига о њима, ма како кратак или обиман био тај простор (...) За разлику од својих читалаца који одрасту и никад поново не буду млади, прозни ликови су, истовремено, исти они који су морали да постану у нашим узастопним читањима. Сваки прозни лик је као морски бог Протеј, коме је Посејдон подарио моћ претварања у било шта постојеће под капом небеском”, пише Алберто Мангел.

Од Алисе у Земљи чуда научио је да смо сви, испод привидне рационалности, у овом збуњујућем свету, заправо луди. Црвенкапа не слутећи проповеда грађанску непослушност и личну слободу, јер та мала иде само тамо где сама одлучи. Мангел уочава сјајну паралелу између Црвенкапе и Маријане, симбола Француске Републике, јер имају капуљаче исте боје. Дракула се стално враћа у својој бесмртности и добија идентитете у новим филмовима и књигама, а његова младост је у крви. Дон Жуан је свестан да је у телесности туга, и искрено се предаје јединој љубавници која никада никог не изневерава. Супермен је митско оличење натчовека, Честертон га види као болешљивог слабића, а Ничеов Супермен је, по мишљењу Мангела, ближи Лексу Лутору него Човеку од челика.

„Геопоетика” је објавила и роман „Југословени” Бориса Миљковића, који говори о шездесетим и седамдесетим годинама 20. века, о Рабу, Кварнеру, Београду и Калифорнији, о одрастању и првим искуствима живота, о политичкој ситуацији, љубави и идентитету. По речима Владислава Бајца, и у прози се Миљковић понаша као редитељ, нижући слике сећања из асамблажа и колажа у филм.

Нова збирка кратких проза Радивоја Шајтинца „Пелерина” настаје у покрету, сабирању утисака шетача који поново открива себе у пејзажу, пролазницима, светлости, али исијава и поезију свакодневице, звуке језика на граници с музиком.

„Пиши, не надај се, ходај и не прећуткуј застајкивања, у себи као ван себе, тако подеси заштићујуће самозаробљавање”, каже приповедач, сав прожет духом винограда, воћњака, трске, шевара, риба сјајних крљушти, на месту замишљеног азура Панонског мора.

Исти издавач објавио је и први роман Звонке Газиводе „Хостел Калифорнија”, који у себи, као у старој песми, крије и рај и пакао света, а који је утемељен на речима. „Музика, ритам, опијеност... како нас само вози Звонка Газивода у свом првом роману – тркачком манифесту на којем би јој позавидео и Мураками. Истовремено ултрамодерно и ретро, будућност и традиција”, одлике су ове књиге на које је указала извршна уредница Јасна Новаков Сибиновић.