Ко угрожава зелену оазу на Великом ратном острву

Вероватно ће и овог лета, по већ годинама устаљеној пракси, бити постављен понтонски мост, који ће спајати Земун са Великим ратним острвом, боље речено са пешчаном плажом Лидо.

Када је пре двадесет година понтонски мост први пут постављен, нико из општинских власти Земуна, која се представила као дародавац моста грађанима, није ни помислио какви ће проблеми настати преграђивањем Дунавског рукавца.

Први проблем је еколошке природе. Наиме, понтонски мост задржава све што река на њега нанесе – смрдљиви садржај многих узводних колектора, грање, пањеве, а понекад и угинуле животиње. Довољно је да то стоји пар дана на летњем сунцу, па да се несносни трулежни смрад прошири на све стране. У том амбијенту не верујем да корисници моста баш уживају.

Због угрожавања сигурности понтонског моста, повремено се отвара пролаз и сва та смрдљива маса покуља низводно, загађујући на свом путу обале и усидрене чамце, померајући бове и мрсећи везове.

Други проблем с којим се сусрећу власници чамаца, њихове породице и бројни пријатељи јесте да понтон спречава пловила да дођу до Лида и отвореног Дунава. А купање при обали Великог ратног острва ни случајно није погодно, нити препоручљиво – из здравствених разлога – нарочито када у летњим месецима вода опадне.

Ако ипак желите да чамцем дођете од Земуна до Лида или до отвореног Дунава, тај заобилазни пут је много дужи и непријатнији.

Морате се спустити чамцем низводно, с муком се пробити кроз густе наносе грања и пластике, и са мало среће ући ћете у Саву. Затим треба обићи цело Велико ратно острво. И после педесетак минута ето вас на одредишту.

Да ли је некога брига за стотине, можда хиљаде литара утрошеног горива, за облаке отровних издувних гасова које испуштају мотори и за велике трошкове које чамџијама намеће постојање понтона?

Отровни гасови полако али сигурно уништавају флору и фауну зелене оазе, надохват Београда.

Погледајмо само птице које, кричећи, прелећу с гране на грану, препаднуте буком мотора. и биће вам одмах све јасно.

Др Мирослав Тодоровић,
Београд