Прилог расправи о буњевачком језику

Томислав Жигманов, у спору о буњевачком језику, стао је иза једне сумњиве дијалектолошке истине: „Све српске и хрватске научне институције потврђују да је новоштокавска икавица којом говоре Буњевци ’језичко наслеђе хрватског језика’”. Та ће се „сумњива истина”, међутим, брзо показати као неспорна нетачност и о њој хрватске научне институције нису још обавештене (онај ко је то најбоље знао упокојио се пре више година – Д. Брозовић): за „хрватски језик” по штокавским просторима први пут се „чуло” пре стотинак година, и то у оној верзији коју су Хрватима подметнули „хрватски вуковци”. Вуковска ијекавица, дакле, може бити једино српска, а „хрватска” само утолико што су је ти „вуковци пресписали” са српског. Што се, пак, тиче „новоштокавске икавице”, она је такође део српскога штокавског масива и Хрвати су за њу, као и за ијекавштину, први пут чули пре оних истих стотинак година, с тим што је она могла бити „њихова” једино тамо где су током Другог светског рата истребили Србе (а будући да се у дијалектологији геноцидом не оперише као научним аргументом, у овом тренутку заборавићемо и на „икавицу као језичко наслеђе хрватског језика”).

Тако постаје извесно да се и на ијекавицу и на икавицу може гледати једино као на „језичко наслеђе српског језика”, а на „хрватски” као, рецимо, на „аустријски”, „канадски” или „либијски”, тј. као на језик којега нема. И извесно је да га у Војводини није ни могло бити: у оно време кад се по штокавштини први пут чуло за „хрватско име” Хрвата је у Суботици било 26 (и словима: двадесет шест), у целој Војводини – није их било ни 2.000 и није јасно како се 1945. тај број скоро устостручио. Ми можемо претпоставити да су његову половину чинили Буњевци и Шокци који су у Хрвате натерани комунистичким декретом, али за ону другу половину Жигманов би нам могао рећи откуд су се и како изројили.

И у свим тим „рачуницама” јасно је да су Хрвати у Војводини неутемељени и као народ и као национална мањина, „хрватски језик” и у Хрватској и свугде другде утемељен је као српски. Жигманов може буњевачки језик писати под наводницима, али та ознака много више пристаје хрватском, јер се буњевачки као „мали језик”, као „микројезик”, може уклопити у ону одредницу по којој такви „језици могу бити велика тајна”.

Како ће га Буњевци „уредити”, не може се знати, али је извесно да према његовој икавској основи досад ни Срби ни Хрвати нису најавили своје претензије.

Драгољуб Петровић