Српска књижевност и алтернативни идентитет

Институт за књижевност и уметност у Београду објавио је књигу „Српски (о)квир: прилози за читање српске књижевности у светлу квир теорије” вишег научног сарадника Игора Перишића. Некада погрдан назив за хомосексуалце, квир данас означава целокупну хомосексуалну и трансродну заједницу, као и теоријски правац који одбија наметнуте патријахалне норме.

Рецензент књиге, проф. др Дубравка Ђурић истакла је да се Перишић убраја међу најагилније тумаче српске књижевне критике. Она наводи да је анализом понуђених аутора и њихових дела могуће пратити проблематику ненормативних идентитета у српској књижевности у распону од краја 19. века, преко почетка 20. века и књижевне продукције у грађанском модерном друштву, преко књижевних дела у периоду позног социјализма до оних насталих у постсоцијалистичкој транзиционој култури.

Поводом свог истраживања, Перишић за наш лист каже:

– Када је реч о мом схватању квир теорије пресудно је оно значење које мапира потребу другачијег, апартног, ексцентричног или уврнутог читања класика или канонских писаца и подразумева рефлексију о свему што је различито. У наслову стоји придев „српски” како би се нагласило да није реч искључиво о некој помодној теоријској тенденцији увезеној са Запада већ о тумачењу онога што од давних дана постоји у нашој књижевној и културној традицији. Ти трагови су некада били присутни у криптограмима, нарочито у реалистичкој поетици 19. века, али и у том случају довољно су податни дешифровању уз помоћ методолошких апарата савремених књижевних теорија. Кренуло се од „Вечитог младожење” Јакова Игњатовића, преко књижевних дела Сремца, Винавера, Растка Петровића, Селенића, Пекића и Албахарија, како би се показало да српска култура није била толико затворена за алтернативне идентитете, што би се можда дало површно претпоставити.

Штавише, додаје наш саговорник, после опсежног истраживања, показало се да је српска књижевност била изненађујуће инклузивна поткрај 19. века, затим у времену модерне, и у периоду између два светска рата.

– Велики јаз у историји квир књижевности настао је са појавом наводно еманципаторског југословенског социјализма и нормативне соцреалистичке поетике. Тек од 70-их година 20. века, када је режимска контрола над стваралаштвом почела да попушта, српска књижевност ће наново освојити слободу за приповести о идентитетски непоћудним персонама и храброст да буде политички некоректна – истиче Игор Перишић, и даље говори о „квир погледу” Растка Петровића.

– Колико је био поетички авангардан, исто толико је, изгледа, Растко Петровић био и приватно разуздан, и због тога је повремено имао проблема. Примерице, када је у једном стиху упадљиво усмерио поглед ка црном фалусу ни мање ни више него Исуса Христоса, морао је касније због притиска конзервативне породице да се на неки начин јавно покаје. У културној јавности делимично је познат и његов шкакљив однос са Савом Шумановићем, у којем је било и бурних хомоеротских момената, о чему сведочанство налазимо у писмима шидског сликара. Напослетку, пишући путопис „Африка”, Петровић је тек у измештеном простору „частио” себе правим квир погледом на мушка и женска обнажена тела, при чему се примећује да га и на женским телима више привлачи када личе на мушка. На нивоу филозофије културе, квир поглед на набујалост животне снаге афричких заједница послужио је за оцртавање својеврсне утопијске парадигме за оживљавање посустале европске цивилизације – сматра Перишић.

Када је реч о поетици Селенића, Пекића и Албахарија у светлу квир теорије, наш саговорник каже да су поменути писци, у оквирима својих мање или више традиционално фундираних опуса, пронашли простор да „на врстан уметнички начин тематизују сексуалну и остале Другости”.

– Слободан Селенић је у 80-им годинама прошлог века донекле још увек морао да излази у сусрет неким стереотипима и да, рецимо, хомосексуални идентитет јунака осликава као „настран” или да га смешта у подручје национално различитог (романи „Пријатељи” и „Очеви и оци”). Али и у томе је један квир обрт који разоткрива „стидна места” сопствене културе баш као текстуалне шавове подложне једној другачијој херменеутици. Борислав Пекић је у трећем тому свог импозантног „Златног руна” увелико извршио интеграцију централног и маргиналног тока у разматрању квир идентитета. За разлику од квир паракњижевности, која неретко тематизује уметнички слабо уобличено уживање у чулним задовољствима, Пекић је створио полифонију у којој сасвим „природно” један од главних носилаца националне епопеје бива и хомосексуалац у веома вешто драматуршки уобличеној љубавној причи – каже Игор Перишић.

Како напомиње, код Албахарија, у роману „Брат” из прве деценије 21. века, већ се приближавамо новом моменту у оквиру квир књижевности. Реч је о представљању трансродног јунака, онога који има флуидни идентитет и у смислу своје мушко-женске спољашњости. Приповедањем о бруталном кажњавању зазорног трансродног идентитета у једној земунској биртији посредно се, брехтовски, пледира и за грађански храбру акцију при сусрету са свим видовима насиља мотивисаних хомофобијом и трансфобијом, наводи Игор Перишић.