Повратак у Скупштину

Велимир Илић ће пожурити да се врати у Скупштину. Зна он да је скупштинска говорница, плус директан телевизијски пренос, један од најутицајнијих начина политичке промоције. То ће најбоље сада измерити Александар Вучић и Оливер Дулић. Радикал Вучић је решио да не буде посланик и ако остане при томе ставу брзо ће да схвати да конференције за новинаре немају запаљиву снагу скупштинског говора. Демократа Дулић се за годину председниковања Скупштином дигао у врх политичке елите, а питање је сада када ће га неки новинар позвати да коментарише било шта из политичког живота.

Колико је важно бити у Скупштини и директном ТВ преносу схватили су и у ДСС-у, па ће по најавама појачати свој посланички клуб. То још не значи да ће се у Скупштину вратити и Војислав Коштуница. Он је почетком деведесетих био у седмочланом клубу демократа који су политичку јавност Србије управо скупштинским говорима убедили у сопствену озбиљност и важност.

Томислав Николић, заменик председника Српске радикалне странке, свакако је најбољи пример како је скупштинска говорница помогла подизању угледа једног политичара. А њену убојитост су доказали, ако се сећате тога, Михајло Марковић (СПО) и Милан Парошки који су вишесатним говорима у Скупштини направили такву опструкцију да је моћни Слободан Милошевић одустао од подржављења „Политике”.

Винко Ђурић, истраживач Института за политичке студије, каже да је Скупштина лична промоција политичара која сигурно доприноси њиховој популарности, али да је то истовремено и промоција странке. „Ако политичари оду на неатрактивне функције и не појављују се у јавности то им штети. Политички маркетинг им је најважнији. Зато странке у Скупштину стављају ’прву лигу’. Рачунају и да ће они бити ближи грађанима. Велике странке које имају довољно мандата могу да баце у ватру и ’полетарце’, али мале странке то себи не могу да дозволе”.

Миљенко Дерета, директор Грађанских иницијатива, мисли другачије. Он каже да ТВ преносе из Скупштине Србије гледа релативно мали број људи и то политички опредељених, али и да је она једини прозор у свет за мале странке. Ипак, мисли да ће радикали вратити Александара Вучића у Скупштину ако не буде градоначелник.

Дерета каже да се скупштински говори преносе у медијима и да они цитирају први ешелон политичара, па отуда Скупштина има тај утицај. „Медији не желе да комуницирају с другим ешелоном јер они говоре оно што им је наређено. А ако разговарате с првим ешелоном који су у СРС-у Николић или Вучић чућете нешто више. Нови, млад и атрактиван политичар зависи од тога колико ће га медији промовисати. Али ако промоција буде већа него што то странци одговара, она ће га спутавати.”

Дерета каже да посланици немају слободу већ говоре онако како то прописује партијска политика. „Било би интересантно када би се појавио неко са другачијом идејом. Када за говорницу изађу Весна Пешић или Чедомир Јовановић ту већ има варијација.”

Цвјетин Миливојевић, директор агенције Прагма, каже да је одсуство „израубованих” кадрова у овом сазиву парламента довело до приметно позитивног помака са становишта јавног наступа. „То је шанса за нове кадрове који су и стручнији. Али, грађани очекују да у телевизијском преносу из Скупштине виде прву лигу политичара.”

Миливојевић наводи нова лица која је уочио у Скупштини: „Многи радикали су били у сенци Томислава Николића и Александра Вучића. Сада се појавила Јоргованка Табаковић са свежим причама и млади Александар Мартиновић који има добар јавни наступ. У ДСС-у – је Милош Алигрудић мало истрошен, али су се појавиле две жене. Трећа је Александра Јанковић из Нове Србије која спрема своје говоре. У ДС-у Срђан Миливојевић је смишљен провокатор, али у позитивном смислу. У ЛДП-у Јудита Поповић има политичку комуникацију”.

Директор Прагме објашњава и зашто је Скупштина плус директни ТВ пренос добар начин промоције политичара. „ТВ пренос седница је класичан спектакл, то је доказивање посланика, њихова лична политичка пропаганда. Они имају брдо могућности за говорницом, а за разлику од министара, минимум одговорности. Највећу шансу да се размахну имају посланици опозиције”, каже Миливојевић.

Коначно, у Скупштини је увек небројено новинара што је идеална прилика за политичаре да успоставе приснији контакт са њима, да их „купе” неком поверљивом информацијом, да пласирају неку своју причу – истиниту или неистиниту.