Поспремање сопственог ума је вештина

Сви желе да се врате животу какав је био пре пандемије, међутим питање је да ли желе да буду исти они људи као што су некада били или да науче нешто од ове пошасти и да не понављају исте грешке. Уколико постоји одлучност у томе да се не иде истим старим путевима који су довде и довели, постоје практична решења оних који се баве људским бољитком и срећом. То могу да буду књиге за самопомоћ, али и оне које пародирају управо овакву литературу, али имају сличан учинак: враћање осмеха на лице и вере у будућност, оптимистичнији поглед на свет, релативизовање проблема непремостивих наизглед.

Сара Најт је бестселер ауторка и антигуру, која на основу сопственог искуства говори о томе шта не треба радити да би се постигла хармонија у животу, а то чини уз сјајан хумор и сленг. Њену књигу „И за то ме заболе, Магија која мења живот”, у преводу Невене Андрић, објавила је „Лагуна”.

Сара Најт живи у Бруклину и Доминиканској Републици. Пре шест година дала је отказ у великој фирми, извору огромног стреса, и почела да се бави хонорарним радом, што јој је, како је рекла, „омогућило да се мање смара због зиме, састанака и конференцијских позива, и да своју енергију штреберке посвети сунцу и испијању мохита. Ради као уредница и писац, као одликашица дипломирала је на Харварду, пре више од 20 година, где ће сада бити и мотивациони говорник.

„Одједном сам схватила да ме баш заболе за продајне сајмове и за бизнис-неформални стил облачења, и за озбиљне политичке дискусије ме заболе. Престала сам да пребројавам радне дане до слободних као затвореник који удара рецке на зид ћелије како би пратио колико је казне одлежао. Кад сам се ослободила јарма корпоративне учмалости, имала сам, наравно, више времена, као и слободу да га утрошим како год хоћу”, каже Сара.

Суштина њеног антиучења, које некима може да делује бласфемично, јесте одвраћање од ствари које смо радили из дужности и обавезе, а које су нас чиниле дубоко несрећним и унезвереним појединцима, без слободног времена и новца, бачених на погрешне ствари. Она претерано залагање око глупости зове „ложењем”, а пре заузимања става „и за то ме заболе” саветује поспремање сопственог ормана и духа. И дословно, књига „Магија поспремања која ће вам променити живот” Мари Кондо, променила јој је свест, а од ње позајмила и део наслова за своју књигу. По савету овог приручника, решавајући се сувишних ствари из ормана и уредно их слажући, посложила је и свој ментални простор и увидела колико се беспотребних ствари наталожило у њеном окружењу, као и у њеном уму.

„Превише обавеза и превише крша у мојој глави”, како је приметила. Поспремање сопственог ума је вештина, тако мисли Сара Најт.

Она је преживела „епску ложњаву” поводом организовања сопственог венчања, а онда је у неколико наредних година, у својим тридесетим, престала да се „пали” због ситница које су јој ишле на живце.

Мало по мало, осећала се боље када је пристојно одбијала да се дружи са неким људима из дужности, што јој је дало више времена да се заиста посвети особама и делатностима које су у њој „будиле искру радости”. Затим је осмислила програм рашчишћавања и прерасподеле умног простора и методу „није ми жао” лепо казавши себи: „И за то ме заболе”, што је заправо свесна одлука о томе због чега се не вреди нервирати и палити, и коначни престанак „ложњаве” око тога.

Њена књига на практичан начин показује „магију неложења” због тога шта неко мисли, разврставање ствари које доносе радост и оних које не завређују пажњу. Како рећи „и то ме заболе”, а не повредити друге, формирати „ложачки буџет” за мали број ствари које заслужују „ложњаву”. Јер, ипак, суштина свега је искреност према себи и другима.

Још једна Американка Мишел Вакс истраживала је ствари које њене сународнике чине срећнима, а о томе је снимила и документрани филм. Она је током 2019. године обишла свих 50 Америчких Држава, како би открила како Американци постижу осећај унутрашње среће, без обзира на спољашње околности.

„Током свог путовања интервјуисала сам пет стотина људи који су за себе тврдили да су срећни, да бих сазнала како они долазе до радости у својој свакодневици. Све сам документовала у филму ’Америчка срећа’. Често компликујемо тај осећај, али оно што сам открила разговарајући са многим људима добрих навика, јесте да постоји велики број ситница које истог момента могу да повећају осећај среће, али и да утабају стазу ка већој и трајној срећи”, објаснила је Мишел Вакс.

Закључци до којих је она дошла слични су онима које је духовито описала Сара Најт. Прво треба направити листу ствари које нас усрећују, као и оних супротних њима. Тако се стиче увид у то колико се времена троши на добре и на лоше навике, и пружа се могућност да се оне замене. Оно што је Мишел такође открила са својим саговорницима јесте да је срећа била нека врста вежбе, коју је ваљало изнова дефинисати, а да задовољство није било константно, пошто се циљ постигне. По њеним речима, важно је свакодневно стварање позитивних емоција, невезаних за неки циљ, као по некој замишљеној листи. Тако се реалност и приоритети полако прилагођавају речима и емоцијама са листе.

Сара Најт је на своју листу „неложења” ставила и чињеницу да није јутарњи тип и да ујутру не функционише најбоље, и у вези с тим приметила је да јој није жао. Мишел је у свом истраживању утврдила да срећни људи јутра не започињу у журби, хватајући се за телефон већ одвајају време за себе и осмишљавање предстојећег времена. Да је у одређивању акција, а не само реакција, задовољство. И коначно, 70 одсто Американаца које је Мишел интервјуисала у постизању среће направили су корак уназад према општем мишљењу. Ове „непрактичне” промене побудиле су неку непознату искру која их је водила даље, а то је учинила и Сара Најт.