Цртица из Минхена

Пекић је једном рекао, парафразираћу га, да прва генерација емиграната проживљава посебну животну трагедију јер не припада више тамо одакле се иселила, нити може икада потпуно припадати тамо где живи. То је својеврстан животни парадокс: идеал сањане животне среће који је немогућ у месту живљења и сан о срећи „тамо далеко“ који је у ствари варка, фатаморгана. Баш као и сан многих о неспуњеној срећи тамо негде преко граница, који су стицајем околности остали везани за домовину, неостварени сан који им руши илузију о остваривости спокојног и мирног живота за којим вероватно чезну...

У Минхен сам дошао крајем деведесетих после свршених студија и са пар година искуства у пртљагу не размишљајући много о будућности, консеквенцама, без неких великих и крупних планова. Иако сам претходно боравио пар пута у Минхену, многе илузије су се распршиле већ током првих месеци. У првом тренутку ми се учинило да сам трампио цео свој дотадашњи живот за једну мачку у џаку који сам тада тако поносно држао у рукама. Мало је рећи да сам био тужан. Знао сам да више нема назад као и што сам знао да бих још био тужнији да сам остао, али то ми није у том тренутку пуно помогло. Блажени су често они који проживе свој век у незнању или у сопственим илузијама. Чини ми се да је само тако могућа неокрњена животна срећа.

Елем, пар година касније дођоше прво супруга па деца и живот доби на динамици. Више нисам имао времена да много тугујем у слободно време јер га нисам тако рећи ни имао. Повремени одласци кући (још увек тако носталгично зовем Београд) су ме уверили да све оно лепо што ме везује за младост и завичај а што је време филтрирало и задржало као успомене, у ствари више не постоји у оном облику у коме га се ја сећам и да грчевито трагајући за тим нечим заправо рушим и те остатке минуле среће. Променили су се рођаци, пријатељи, град се променио а највише сам се променио ја сам, чини ми се. И ма колико ми то тешка пада, тешка срца морам признати да ми много више енергије треба да се поново уклопим у мени некада познати начин живота, сада до душе нешта модификован, него што ми треба да наставим уходани животни ток овде у Минхену.

Да, на једној страни конформизам а на другој сентимент и емоције. Између - процеп у коме покушавам некако да се удобно сместим.

Да, поменуо сам животну колотечину која носи са собом као бујица. Посао све несигурнији, радно време све дуже, кредит чини се све већи, деца све захтевнија, а ја, чини ми се све старији. Па свуда је то исто, слажем се, само је мало тужније вани, чни ми се. И знам да грешим али зар није илузија о животу у ствари сам живот. Сви ми живимо наше илузије, спремни смо да се често боримо за њих, оне нас чине срећним, тужним, често поносним. Али су наше. И без њих не би знали како и куда...

Живеле илузије!