Crtica iz Minhena

Pekić je jednom rekao, parafraziraću ga, da prva generacija emigranata proživljava posebnu životnu tragediju jer ne pripada više tamo odakle se iselila, niti može ikada potpuno pripadati tamo gde živi. To je svojevrstan životni paradoks: ideal sanjane životne sreće koji je nemoguć u mestu življenja i san o sreći „tamo daleko“ koji je u stvari varka, fatamorgana. Baš kao i san mnogih o nespunjenoj sreći tamo negde preko granica, koji su sticajem okolnosti ostali vezani za domovinu, neostvareni san koji im ruši iluziju o ostvarivosti spokojnog i mirnog života za kojim verovatno čeznu...

U Minhen sam došao krajem devedesetih posle svršenih studija i sa par godina iskustva u prtljagu ne razmišljajući mnogo o budućnosti, konsekvencama, bez nekih velikih i krupnih planova. Iako sam prethodno boravio par puta u Minhenu, mnoge iluzije su se raspršile već tokom prvih meseci. U prvom trenutku mi se učinilo da sam trampio ceo svoj dotadašnji život za jednu mačku u džaku koji sam tada tako ponosno držao u rukama. Malo je reći da sam bio tužan. Znao sam da više nema nazad kao i što sam znao da bih još bio tužniji da sam ostao, ali to mi nije u tom trenutku puno pomoglo. Blaženi su često oni koji prožive svoj vek u neznanju ili u sopstvenim iluzijama. Čini mi se da je samo tako moguća neokrnjena životna sreća.

Elem, par godina kasnije dođoše prvo supruga pa deca i život dobi na dinamici. Više nisam imao vremena da mnogo tugujem u slobodno vreme jer ga nisam tako reći ni imao. Povremeni odlasci kući (još uvek tako nostalgično zovem Beograd) su me uverili da sve ono lepo što me vezuje za mladost i zavičaj a što je vreme filtriralo i zadržalo kao uspomene, u stvari više ne postoji u onom obliku u kome ga se ja sećam i da grčevito tragajući za tim nečim zapravo rušim i te ostatke minule sreće. Promenili su se rođaci, prijatelji, grad se promenio a najviše sam se promenio ja sam, čini mi se. I ma koliko mi to teška pada, teška srca moram priznati da mi mnogo više energije treba da se ponovo uklopim u meni nekada poznati način života, sada do duše nešta modifikovan, nego što mi treba da nastavim uhodani životni tok ovde u Minhenu.

Da, na jednoj strani konformizam a na drugoj sentiment i emocije. Između - procep u kome pokušavam nekako da se udobno smestim.

Da, pomenuo sam životnu kolotečinu koja nosi sa sobom kao bujica. Posao sve nesigurniji, radno vreme sve duže, kredit čini se sve veći, deca sve zahtevnija, a ja, čini mi se sve stariji. Pa svuda je to isto, slažem se, samo je malo tužnije vani, čni mi se. I znam da grešim ali zar nije iluzija o životu u stvari sam život. Svi mi živimo naše iluzije, spremni smo da se često borimo za njih, one nas čine srećnim, tužnim, često ponosnim. Ali su naše. I bez njih ne bi znali kako i kuda...

Živele iluzije!