Инсистирање на дијалогу

У рубрици „Погледи” у издању „Политике” од 15. маја објављен је текст Зорана Јанића под насловом „Мали речник пропагандних недоумица”, у коме се аутор бави извештавањем „независних, слободних и професионалних медија” на тему Косова.

Не умањујући ни за тренутак тежину позиције наше земље у вези с КиМ, желео бих истине ради да се осврнем на овај текст у неким његовим деловима. Аутор тврди, медији неосновано наводе да Резолуција 1244 „гарантује” повратак „наших војника и полицајаца на Косово”. Јанић каже да то није тачно, већ да се у резолуцији помиње само „особље”, а не војници и полицајци.

То једноставно није тачно: у тачки 4 резолуције изричито се каже „договореном броју југословенског и српског војног и полицијског особља биће дозвољен повратак на Косово ради обављања дужности у складу са анексом 2”. Јанић у свом тексту заправо цитира део из анекса 2, заборављајући тачку 4 резолуције.

Даље, Јанић каже да Резолуција 1244 не гарантује да је Косово део Србије, па цитира део резолуције: „Успостављање привремене администрације за Косово као дела међународног цивилног присуства под којим ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије о чему ће одлуку донети Савет безбедности УН.”

Ја нисам стручњак за међународно право, али ја ово видим овако: Косово је део СРЈ (односно Србије као правног наследника СРЈ у УН) са суштинском аутономијом све док СБ УН не одлучи другачије.

Коначно, то што је Међународни суд правде УН одлучио да косовска декларација о независности не крши међународно право, ни најмање не утиче на чињеницу да је то право погажено на најбруталнији начин и директним кршењем Резолуције 1244 признавањем Косова као независне државе од стране једног броја чланица УН.

О томе се заправо ради, господине Јанићу, и због тога се сада води дијалог „Београда и Приштине”. Да није тако, због чега би се на том дијалогу инсистирало?

Предраг Урошевић,
Београд