Insistiranje na dijalogu

U rubrici „Pogledi” u izdanju „Politike” od 15. maja objavljen je tekst Zorana Janića pod naslovom „Mali rečnik propagandnih nedoumica”, u kome se autor bavi izveštavanjem „nezavisnih, slobodnih i profesionalnih medija” na temu Kosova.

Ne umanjujući ni za trenutak težinu pozicije naše zemlje u vezi s KiM, želeo bih istine radi da se osvrnem na ovaj tekst u nekim njegovim delovima. Autor tvrdi, mediji neosnovano navode da Rezolucija 1244 „garantuje” povratak „naših vojnika i policajaca na Kosovo”. Janić kaže da to nije tačno, već da se u rezoluciji pominje samo „osoblje”, a ne vojnici i policajci.

To jednostavno nije tačno: u tački 4 rezolucije izričito se kaže „dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biće dozvoljen povratak na Kosovo radi obavljanja dužnosti u skladu sa aneksom 2”. Janić u svom tekstu zapravo citira deo iz aneksa 2, zaboravljajući tačku 4 rezolucije.

Dalje, Janić kaže da Rezolucija 1244 ne garantuje da je Kosovo deo Srbije, pa citira deo rezolucije: „Uspostavljanje privremene administracije za Kosovo kao dela međunarodnog civilnog prisustva pod kojim će narod Kosova moći da uživa suštinsku autonomiju u okviru SR Jugoslavije o čemu će odluku doneti Savet bezbednosti UN.”

Ja nisam stručnjak za međunarodno pravo, ali ja ovo vidim ovako: Kosovo je deo SRJ (odnosno Srbije kao pravnog naslednika SRJ u UN) sa suštinskom autonomijom sve dok SB UN ne odluči drugačije.

Konačno, to što je Međunarodni sud pravde UN odlučio da kosovska deklaracija o nezavisnosti ne krši međunarodno pravo, ni najmanje ne utiče na činjenicu da je to pravo pogaženo na najbrutalniji način i direktnim kršenjem Rezolucije 1244 priznavanjem Kosova kao nezavisne države od strane jednog broja članica UN.

O tome se zapravo radi, gospodine Janiću, i zbog toga se sada vodi dijalog „Beograda i Prištine”. Da nije tako, zbog čega bi se na tom dijalogu insistiralo?

Predrag Urošević,
Beograd