Уродњавање језика

Месецима слушам и читам о Закону о родној равноправности и нервирам се. Ни на крај ми памети наравно није да имам било шта против равноправности жена и мушкараца, ни на крај ми памети није ни да оправдавам било какво насиље над слабијима, али ничим не успевам да оправдам то што се овим законом најављује насиље над српским језиком.

Пошто се обично руководим ставом „у се и у своје кљусе”, села сам и прочитала текст закона. Кључни захтев који се тражи/подразумева овим законом јесте захтев који је стављен у наслов овога текста: процес уродњавања мора се спровести на свим нивоима – и то поновљено 12 пута.

Реч уродњавање не постоји ни у једном од шест прегледаних речника српскога језика (Речник САНУ још није стигао до У), а није ни могла да буде записана, јер је превод енглеског израза „Gender mainstreaming”.

У закону стоји: „Акционим планом одређује се спровођење мера утврђених Стратегијом кроз процес уродњавања, утврђује се начин сарадње међу социјалним партнерима, дефинише се план извештавања удружења грађана одређених за спровођење мера из акционог плана” (члан 15, став 3), а „удружење јесте добровољна и невладина недобитна организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица, основана ради праћења, остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса” (члан 6, став 20).

После овога се мора поставити питање како су, и зашто, влада и скупштина без икакве задршке стале иза закона који су замислили и чије ће спровођење надгледати чланови неке невладине организације. Је ли то Србија постала нечија приватна држава, само ми то још нисмо схватили?

А сад о почетном мотиву за писање овог текста. Готово сви разговори о закону укључивали су и ставове о члану 25: „Органи јавне власти дужни су да континуирано прате остваривање родне равноправности у области друштвеног живота за коју су надлежни, примену међународних стандарда и Уставом гарантованих права у тој области, употребу родно осетљивог језика у називима радних места, положаја, звања и занимања, као и да, у оквирима својих надлежности, воде политику једнаких могућности за жене и мушкарце.”

Нећу понављати већ у медијима навођене примере који, како је лепо показано, можда представљају „родно осетљив језик”, али засигурно поништавају дефиницију језика коју смо сви научили у нижим разредима основне школе, а која каже: jезик је средство споразумевања. О каквом споразумевању је реч ако ја обавестим „Стигла је дописница”, а ви се запитате да ли је то особа или отворено писмо; ако радосно кажем „Ево нама нове психолошкиње и социолошкиње”, а ви се запитате како се можете обрадовати некоме коме у представљању звони само -олошкиње. Јасно је да овако насилно уведен „родно осетљив језик” поништава кључну реч у датој синтагми – језик. Уз то, сваки говорник српског језика осећа да наставци у којима доминирају Ш и Њ готово увек имају погрдно значење.

На крају закон, утешно, каже: „Примена родно осетљивог језика из члана 37. став 1. тачка 4) подтачка (3), као и из члана 44. став 3. овог закона ступа на снагу три године након доношења овог закона.” Да ли ће током наредне три године жена са дипломом у којој пише „дипломирани филолог српског језика и књижевности – мастер” морати да нострификује диплому? Да ли ће запрећеним новчаним казнама бити кажњен онај који не разликује докторку наука и колоквијалну докторку (лекарку), или је једна од њих докторица?

И још ово: кад се, колоквијално, или у цртаним филмовима, представљају говорници страних језика, ми – према језичкој мелодији и начину артикулације појединих гласова – непогрешиво препознајемо о којем је језику реч. Једино српски језик, и санскрт, каже Тагоре, имају језичку мелодију која се не може свести на линеаран низ тонова.

Ауторкиње, министаркиње и ине -иње и -олошкиње сада прете да то пониште, да униште душу српског језика. Зато поново подсећамо да (апокрифно) завештање Стефана Немање каже: „Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.”

Грозда Пејчић,
Београд