Бајденова два источна фронта

Амерички председник најавио је да у Европу долази да би у складу с приоритетима своје спољне политике промовисао вредности либералне демократије које су угрожене ауторитарним политикама и „штетним активностима” Москве и Пекинга.

Џозеф Бајден је прво председничко путовање искористио да демонстрира повратак лидерства САД на светској сцени, али и да покаже одлучност која је далеко од „попустљивости” његовог претходника.

У намери да постави оквире генерацијске борбе и да увери да демократије боље од аутократија могу да одговоре на глобалне изазове, Бајден се доследно држао те агенде у Корнволу на самиту групе најразвијенијих држава (Г7), на састанку на врху 30 чланица НАТО-а у Бриселу и током сусрета с Владимиром Путином на Женевском језеру.

Бајденове директне критике Истока биле су пропраћене поруком да је спреман и на сарадњу и на конфронтацију. Избор је препустио Кинезима и Русима, а они су дали до знања да чврсто држе сопствене позиције, да одбацују оптужбе да су одговорне за погоршавање међународне атмосфере и поручују да неће допустити да им ико поставља диктате.

Три самита тако потврђују висок степен глобалних тензија, тенденције заоштравања Америке на два источна фронта и, без обзира на исказане реторичке спремности за успостављањем „радних односа”, наговештавају да је свет далеко од партнерске сарадње главних актера, још даље од хармоније.

Оштре замерке Кини прво су се чуле на скупу Г7, где је Пекинг био критикован због кршења људских права муслиманске мањине Ујгура у Синђангу уз позив да одржи висок степен аутономије Хонгконга. Најављено је супротстављање кинеској „нетржишној политици” и затражено да Пекинг омогући пуну истрагу порекла вируса корона у лабораторији у Вухану.

Бајден је најавио план Изградити поново бољи свет (B3W), који треба да представља алтернативу кинеској Иницијативи „Појас и пут”: „Фокусираћемо се да обезбедимо да тржишне демократије, не Кина или неко други, пишу правила 21. века о трговини и технологији”, написао је у уводнику за „Вашингтон пост” пре одласка на пут.

Бајденова кинеска политика, која подсећа на ону Доналда Трампа, тек ће морати да савлада недовољан ентузијазам дела савезника – попут Немачке, Италије или Јапана – који нису начисто да ли је Кина партнер, противник или безбедносна претња и не желе да буду увучени у борбу две силе за супремацију.

Пекинг је одмах узвратио оптужбама за „лажи, гласине и бесмислене оптужбе” и упозорењем да су „давно прошли дани кад је мала група земаља одлучивала о судбини света”.

Решен да формира јединствен фронт, Бајден је потом и НАТО окупљао у досад најоштријем суочавању с Кином, њеним „убрзаним војним растом” и војном сарадњом с Русијом, што представља „систематски изазов” атлантској сигурности и међународном поретку заснованом на владавини права, али је пажљиво избегао да Пекинг назове непријатељем с којим би Запад отварао нови хладни рат.

Исти микс Бајден је имао на агенди првог сусрета с Путином откако је постао председник. Да су међусобни односи на најнижем нивоу последњих година била је ретка сагласност уочи самита који су у старту обележили опрез и неповерење. Готово све остало кретало се у оквирима напето учтивих неслагања која су нарушавала спокој виле из 18. века с погледом на Женевско језеро.

САД не желе конфликт, понавља Бајден. Желимо „стабилне и предвидљиве односе”, али не по цену да се пређе преко агресије на Украјину, руских мешања у америчке изборе 2016. и 2020, недавне серије хакерских напада због којих су заведене санкције Русији, људских права и оптужби за покушај тровања ухапшеног дисидента Алексеја Наваљног.

Бајден је у мартовском интервјуу изјавио да Путина сматра „убицом”, после чега се руски амбасадор у САД вратио за Москву, а амерички амбасадор, на инсистирање Кремља, отпутовао за Вашингтон. Након тога уследила је серија међусобних протеривања дипломата.

Американац је сада ублажио реторику и у помирљивијем тону руског лидера описао као „бистрог, чврстог и достојног противника”, али је у сусрет ушао решен да се супротстави „безобзирним и агресивним акцијама” Москве, па се четворочасовни сусрет без конкретног напретка описује као професионалан, а никако пријатељски.

Путин је спремио свој не мање агресиван арсенал, иако не крије да је задовољан што је Бајден прихватио самит тако брзо после уласка у Белу кућу. Без већих амбиција за компромисом, он је у „прагматском дијалогу” тврђења да Москва стоји иза хакерских напада на САД описао као „бесмислена” и без доказа.

Украјину сматра „црвеном линијом” коју Вашингтон не би смео да прекорачи и одбацио је било какав покушај убиства Наваљног. Провокативно је у интервјуу америчкој ТВ мрежи Ен-Би-Си уочи сусрета Трампа описао као „изузетну, талентовану индивидуу”, а на оптужбе о кршењу људских права Бајдену је поручио:

„Не љутите се на огледало ако сте ружни. У огледалу ћете видети себе, не нас.” Руске дисиденте поредио је са стотинама похапшених учесника јануарских нереда пред Капитол хилом и назвао их „политичким затвореницима”, што је Бајден окарактерисао као „смешно”.

Шеф Кремља поручује да његова земља мора да буде озбиљно прихваћена као светска сила и да неће трпети „године понижавања” и „политичких манипулација” које су спиралу међусобних односа окренуле надоле после анексије Крима 2014 – због чега је Русија суспендована из чланства Г7 – и руске војне интервенције у Сирији наредне године.

Двојица лидера у изјавама које су претходиле сусрету и на одвојеним конференцијама за штампу после њега потврдили су удаљеност позиција обазриво наговештавајући почетак трагања за оквирима могуће сарадње у наредне четири године: од „стратешке стабилности”, спремности да се очува баланс нуклеарне моћи који спречава уклизавање у отворени конфликт, до климатских промена, пандемије, иранског нуклеарног споразума, смањивања претњи рата на Корејском полуострву или претварању Авганистана у базу међународног тероризма. Успели су да се сагласе о повратку амбасадора.

Женева је 1985. била место првог сусрета Роналда Регана и Михаила Горбачова, који је помогао ублажавању тензија хладног рата. Не и овог пута, у сусрету без икакве персоналне хемије двојице његових актера.

Бајден је иницирао самит и саопштио листу својих захтева. Путин их је углавном игнорисао. Ништа од историјског самита. Нема, засад, те дипломатије која је у стању да преброди дубоки јаз створен за последњих седам година у односима две нуклеарне велесиле. Највећа вредност самита је што је уопште одржан.