Недеља, 26.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Бол породица несталих

„Веритас” je до сада верификовао око седам и по хиљада жртава на српској страни са подручја Хрватске и бивше РСК у рату деведесетих, међу којима је око 59 одсто војника, три одсто полицајаца и 38 одсто цивила, са око 1.100 жена у свим категоријама

До сада сам говорио на сахранама два човека које за живота нисам познавао. Први се звао Јовица Вујасиновић (24), који је сахрањен пре две године у Лозници,  а други Мирослав Видаковић (36), који је сахрањен пре неколико дана на београдском гробљу Лешће.

Обојици су сличне судбине: оба су били припадници Српске војске Крајине; оба су убијена од истог непријатеља, Јовица 1992. у Далмацији, а Мирослав 1995. на Банији; обојицу су очајнички тражили најближи рођаци и нашли су њихове посмртне остатке, Јовичине након 27, а Мирослављеве након 26 година; кости обојице рођаци су пренели у Србију и сахранили их у унапред припремљене гробнице, у којима је Јовицу чекао брат Горан, који је погинуо несретним случајем у Србији после рата, а Мирослава отац Ђуро, чије кости је породица пре десетак година пренела у Србију.

Ми у „Веритасу” нисмо само записивали имена жртава, него смо упознавали и њихове породице, са којима смо заједно трагали али и туговали за њиховим несталим рођацима. Из искуства знам да многе породице несталих живе између наде, да им је рођак жив, и очаја, да му ни кости никад неће пронаћи, као што знам и да су мало мање несрећне породице које могу отићи на гроб сина, оца, брата... од оних које не знају ни где су им кости.

А међу породицама несталих Крајишника, најупорнији у трагању су били Јовичин отац Јован и Мирослављева сестра Нена и њихове молбе да говорим на сахрани сина и брата нисам могао одбити. О Јовичиној сахрани објавио сам текст у овој рубрици 3. јула 2019, под називом „Ех, да није било рата”, а овај посвећујем Мирослављевој сахрани.

О Мирославу сам знао оно што смо претходних година записали у његовом досијеу: рођен је у Словинцима, општина Сисак, где је и живео до хрватске „Олује”, која га је затекла на положају; кад се фронт распао, са двојицом  саборца и комшија, Бошком Кнежевићем (42)  и Божом Владићем (25), у возилу „лада”,  кренули су према Републици Српској; на путу од Словинаца према Црквеном Боку пресрели су их хрватски војници и, без икаквог упозорења, на њих отворили ватру и сву тројицу на месту усмртили.

Заједничко гробље у Шашу код Костајнице где су сахрањени посмртни остаци 14 Срба побијених у акцији „Олуја”, међу којима је био и Мирослав Видаковић (Фото „Веритас”) 

Њихови посмртни остаци су били покопани на заједничком гробљу у Шашу код Суње са још десет убијених сународника, под ознакама Н.Н., које је ексхумирано у марту 2017. Мирослављеви саборци раније су идентификовани, Бошко у јуну 2018, сахрањен на гробљу у Бајмоку, а Божо у фебруару 2019, сахрањен на гробљу у родним Словинцима.

Нени сам поставио само један услов – да сама напише брату за опроштај неколико реченица уз обећање да, ако не буде имала снаге да их сама изговори, да ћу ја бити њен гласноговорник. Она је испунила тај услов, а ја своје обећање.

Обраћајући се породици покојника и присутним учесницима на сахрани, међу којима је било највише Крајишника, у првом делу говора навео сам да Јовица и Мирослав, нажалост, нису једине жртве нас Срба из Хрватске, да је „Веритас”  до сада верификовао око седам и по хиљада жртава на српској страни са подручја Хрватске и бивше РСК у рату деведесетих, међу којима је око 59 одсто војника, три одсто полицајаца и 38 одсто цивила, са око 1.100 жена у свим категоријама. Навео сам и податке да су у последњих двадесет година из заједничких, масовних и појединачних гробница ексхумирана  укупно 1.633 посмртна остатка Срба са подручја Хрватске и бивше РСК,  од чега је до сада идентификован 1.251 посмртни остатак, док их још 382 чека на идентификацију, те да са тог простора и времена трагамо за још 1.647 особа српске националности.

Присутни су, као што сам и очекивао, овај део мог обраћања слушали ћутећи, не исказујући гласне емоције. Други део мог обраћања био је заправо читање писма сестре мртвом брату, из којег издвајам само  неколико фрагмената:

„Драги наш Миро, за нас твоје Анку, Љубу и Нену ти си био најбољи на свијету и тако ће бити до краја наших живота... Из оне наше сиротиње у којој смо одрастали и постали своји људи, увијек си желио да будеш прави домаћин и то си заиста својом вредноћом и постигао. Био си изузетно вредан. Никоме се ниси замјерио, то знају твоји Словинчани, Шашани, Кострешани и сви они који су те познавали... Била је субота, 5. август 1995, кад само се растајали у нашој авлији. Рекла сам ти ’Баја, чувај се’, а ти одмахујући руком,  одговараш ми ’ма, не могу нам ништа’. Али, ето убише и тебе и Бошка и Божу, и то баш у твојим Словинцима које си највише волио, а свима нама остаде туга и бол до краја живота. Ни један дан није прошао да не мислимо на тебе... И данас је субота кад се опраштамо од тебе и ти одлазиш код свог ћаће Ђуре, који те ево овдје чека. А твоја добра душа и твој ведри и весео дух нек нас чува и брине о нама како је било и док си био жив. Опрости нам ако смо некад биле неправедне према теби. Вријеме није лијек већ тиха патња... Твоја Нена.”

Читајући ове једноставне реченице, осећао сам да иза њих стоји  дубока бол сестара Нене и Љубе и мајке Анке, полуслепе старице, коју је  Нена, чувајући је од новог стреса, тек  дан пре сахране обавестила да су пронашли Мирослављеве кости. А кад сам чуо и мајчине уздахе на граници крика, и мени је задрхтао глас.

Породица је организовала и даћу у оближњем ресторану. Мирослављева мајка ми је захваљивала на помоћи у трагању за њеним јединцем, иза којег није остало потомство. Поред мајке на даћи је седела и њена друга кћер Љуба и Љубин син рођен пред рат у Крајини. Нена се није ни удавала, јер је више бринула да  окупи стару породицу у новом „дому” на Лешћу, него да заснује своју нову породицу. Сада су јој у том дому и отац и брат, а има места, рече ми, и за мајку и њу када за то дође време.

Неколико пута у току даће Нена је гласно коментарисала да се после данашње сахране  осећа много опуштеније. Син Мирослављевог саборца Кнежевића, који је са мајком седео за истим столом, говори јој „и ми смо имали исти осјећај послије очеве сахране”.

Исте речи сам до сада много пута чуо од чланова породица које су успеле пронаћи и сахранити посмртне остатке својих најмилијих. Управо због тога и не треба жалити труда и времена да се пронађу сви нестали. Породице несталих имају право сазнати истину о судбини својих најмилијих, а друштво има правну и моралну обавезу помоћи им у томе.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Luis
Ne treba zaboraviti da je Savo bio dio vlasti koja je Krajinu odvela u propast. Čovjek koji smatra da je Mladić "mudar oficir" teško može govoriti o ičijim žrtvama rata.
Dragan Pik-lon
Milosevic nije imao ciljeve rata.Svu svoju paznju je posvetio policiji dok je vojsku gurao u cosak.Bio je obican aparacnjik koji je vise bio zauzet sa domundjavanjem sa Tudjmanom nego sto je pomagao Krajinu.Nije mogao shvatiti(jer je bio nabedjeni Jugosloven)da se Kosovo i Metohija brani u Krajini.Pravio je strategijske greske.Sto znaci da nije dorastao situaciji.To sto se herojski branio u Tribunalu je druga tema.Nasa vrhuska ga nije trebala izruciti NATO-sudu.Tako su izrucili suverinitet...!
О методама
С. Милошевић о Србима из Крајине и Олуји: "Ја сам тада рекао групи политичара: „Ви нећете да браните РСК ни пола сата, а од мене тражите да одавде пошаљем децу да гину за одбрану ваших кућних прагова са којих сте побегли главом без обзира“. Такву одлуку ја нисам хтео да донесем... И не би било ни праведно да неки младић који је примио избеглице из РСК и оне који су побегли главом без обзира пред усташким нападима иде тамо да гине док они овде само воде политику..." (ТВ Палма, 2000).
Dragan Pik-lon
Samim saznanjem gde su im nastradali najmiliji i samim pronalaskom njihovih kostiju postizu mir i znaju na cemu su.Tek tada pocinje proces iskrenog zalenja.Nema vise neizvesnosti i varljive nade.Sto doprinosi i spokoju same zrtve.Ona nalazi vecji mir u srcu i dusama svojim najmilijih i preko njih svih prijatelja i drugova.Kolektivno secanje je najveca nagrada za ove hrabre ljude.Nema boljeg ordena od nebeskog.
Stanimir
Дивно написано Саво, као и увијек.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.