Балканска федерација

Дуже од сто година присутна је идеја „Балкан Балканцима”, али то је у супротности са жељама светских моћника који кроје границе према својим потребама. О протеривању православаца с Косова и Метохије писали су многи: Д. Батаковић, М. Раичевић, Ј. Пејин, Д. Лучић, М. Ђуричић, А. Милатовић, Б. Стругар, М. Кордић, а М. Живанчевић је 1989. године у својој књизи констатовао да је с Косова и Метохије трајно исељено око 115.000 православних становника у периоду 1941–1944, око 220.000 од 1948. до 1986. и око 40.000 после демонстрација у Приштини 1981, па до 1989. године. Све то време досељавали су се из Албаније на Косово и Метохију Албанци, које су власти из Београда збрињавале, организовале емигрантска насеља по КиМ и финансијски помагале до 1981. године, иако је Албанија активно водила антисрпску политику.

Балканска федерација била је блиска реализацији 1945. године. О том времену детаљније је причао Владимир Бакарић за загребачки часопис „Глобус”, неколико месеци после Титове смрти. По Бакарићу, Стаљин је форсирао „Балканску федерацију”, Бугарска је пристала да буде једна од република, да Београд буде престоница, али под условом да Георги Димитров буде председник федерације, а Иван Коларов министар спољних послова, уз бугарско образложење да су Димитров и Коларов познатији и искуснији комунисти од Тита, коме су Бугари понудили да буде министар унутрашњих послова, као треће место по важности. По Бакарићу, Тито је тражио да он буде председник, Бугари су били против и преговори су пропали.

Туристи су већ формирали балканску федерацију – летују где хоће, а овог лета на албанском приморју летоваће више од 50.000 Срба, што је обострано корисно. Страних радника већ има по Србији, а по којем „шенгену” – то није важно. Свака држава треба да ради у свом финансијском интересу и с политичко-финансијским реципроцитетом, а терминологија је мање битна.

Проф. др Бранислав Николић,
Нови Београд