Прикривени покољи

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 12.јула – Прошлост је све неизвеснија – досетка је потврђена и у опсежном истраживању о збивањима у Корејском рату (мај 1950. – јул 1953). Из увида Асошијетед преса (АП) у овдашње документе, као и из налаза сеулске Комисије за истину и помирење, произлази: да су јужнокорејске трупе масовно ликвидирале левичаре, а да се ондашњи амерички команданти (у Јужној Кореји) нису, у најмању руку, успротивили том терору у лето 1950. године.

Нова открића успостављају неку врсту уравнотежавања, бар у публиковању. Досад су, наиме, нашироко објављивана тадашња севернокорејска тамањења десничара, а сада су, после дугог прикривања, на површину испливала и јужнокорејска требљења левичара, констатовао је АП.

Шта се, како и зашто подогађало у том лому, с јаким хладноратовским примесама, захтева додатна испитивања, пошто опстају различита виђења и сведочења. Поједини извештаји Американаца сугеришу да су они „учинили све што су могли” да спрече погроме, док други указују да су их ипак, макар условно, одобрили.

Према рапорту истраживача АП, објављеном пре неки дан, вероватнија је верзија по којој амерички команданти – нису предузели све што су могли да зауставе нелегалне јужнокорејске егзекуције. Кључно изгледа, при том, својевремено сведочење потпуковника Ролинса Емерика (умрлог 1986) који се, како је наведено, испрва супротставио јужнокорејском плану за погубљење 3.500 комунистичких затвореника за које се страховало да би могли да се прикључе надирућим Севернокорејцима.

Његово противљење ликвидацијама било је, међутим, условно. Рекао је свом јужнокорејском саговорнику пуковнику Ким Чонг Вону, укратко: да су погубљења „неприхватљива у овом тренутку”, али да би било „дозвољено”, ако се непријатељ заиста приближи, да се „у затвору града Пусана машинкама изрешетају заточеници”.

Та „напомена” је изостављена из овдашње армијске историје, а представља први обелодањени документ који показује да су се војни представници САД сагласили с с таквим убијањима, оцењује АП. Емериков исказ је „врло значајан”, изјавио је и јужнокорејски историчар и саветник истражне комисије Парк Мјунг Лим.

На „амбивалентност” Американаца указују још два члана сеулског истраживачког тима, преноси АП. „Најважнија је чињеница да нису зауставили егзекуције, а да су направили снимке и извештаје о погубљењима”, каже Џанг Бјунг Џун. „Између 3.000 и 7.000 Јужнокорејаца (у граду Деџону) убили су њихови сународници, припадници војске и милиције и бацили их у масовне гробнице”, надовезује се Ким Донг Чун и додаје да је, по комисијској процени, антикомунистичка чистка до краја 1950. године „однела најмање 100.000 живота” покопаних у око 150 масовних гробница”. Ископавања и анализе се настављају, после прошлогодишњег проналажења посмртних остатака више од 400 људи на четири места у тој зони… 

АП указује и на још неколико покоља тог доба. Цитира и севернокорејски неименовани лист по коме је у граду Инчону, надомак Сеула, јуна 1950. ликвидирано 1.000 затвореника, што је догађај који је у извештају Осме америчке армије такође регистрован, као егзекуција „400 комуниста”…

Наводи се и изјава Френка Винслоуа (81) – ондашњег америчког војног саветника Деџону – да се не слаже с прозивањем на одговорност својих земљака. „Корејци су одговорни за своје акције, били су суверени”, каже.     

У извештају агенције се предочава да су, за разлику од Американаца, Британци предузели акције за спречавање вансудских погубљења у Јужној Кореји. Спасли су, прецизира се, 21 цивила постављеног у линији за стрељање, као и мноштво предвиђених за усмрћивање на „брду погубљења”.

Хроничари подсећају да је Корејски рат, који је однео милионе живота, учврстио једину сада постојећу хладноратовску поделу. Још се надмећу један од последњих светских остатака комунистичке диктатуре (Северна Кореја) и пацифички „капиталистички тигар” (Јужна Кореја).

До објављивања детаља о прикривеним давним покољима противника у Јужној Кореји дошло је у време појачаних активности за „отклањање сумњивих нуклеарних активности Северне Кореје”. Корејско полуострво је, рекло би се, опет у „широј игри”, која га је пре шест деценија – поделила на на две државе. Потврђујући се, уједно, као далекоисточни (уз блискоисточни) – симбол вишедеценијског истрајавања криза с деликатном, па и суровом, комбинацијом и интернационалних и националних диференцијација...