Вјеровали или не

Неки дан сједим испред ТВ и гледам емисију о кућама, како кућу продати, како зарадити на њој. Све би то било ОК да у тој истој емисији не видјех како се ради “стејџинг” у преводу „замажи, па продај“. Дакле постоји професија у чијем је опису уљепшавање куће пред продају и замазивање разних недостатака. И тако срећна америчка породица уз помоћ једне тете и једног чике у ТВ емисији, премаза рупе неком другом бојом да се мање виде, помјерише намјештај да прекрију криви паркет, заљепише нови број куће купљен за чак $2 да боље изгледа, а на крају (кад ме шлог не потрефи) употребише и посебан спреј за траву зелене боје (а које друге) јер испред њихове куће травњак и није био баш нешто зелен!

Све ово је било готово за два дана и онда су потецијални купци гледали ту нову „перфектну“ кућицу, која нема рупа, ни кривог паркета, ни старог броја, ту је нови број чак 2 долара вриједан (који ће отпасти сигурно послије прве кише)... Могу да замислим које изненађење чека нове власнике када виде траву. Потецијални купци су се типично амерички - одушевљавали. И продаше они кућу, нађоше жртву и чак зарадише...

Код нас би сигурно купац "одрао од батина" продавца. И ја бих можда то исто урадила да сам мушко. Међутим тај би поступак био овдје проглашен за “дивљачки” и ја бих била агресор - а продавац жртва. Јер ја сам из једне балканске земље која судећи по ТВ извјештајима не зна за правила, и сваки дан покушавам себи да кажем како сам ја у држави гдје се неисправна роба законом не смије продавати и у којој о нико никога не смије да дира (осим кад је нафта у питању), кад оно - шок.

Шокирам се ја бар неколико пута дневно и све се мислим то су само изузеци. Чик брале купи кућу сада, кад постоји шанса да трава није трава, зид није зид, кров није кров. Све и некако, ал у траву ми не дирај. Ја имам паорске крви и волим када је природа таква каква је, кад трава може да буде и жута и тамно зелена и свијетло зелена, и не смета ми маслачак. Још се навикавам на чињеницу да је маслачак коров и да травнату површину редовно против њега треба прскати разноразним пестицидима.

Па кад попрскаш траву онда се забоде знак да се дјеца ту не смију играти и да се кућни љубимци случајно не шетају, „опасно по живот!“. Дакле трава ил је фарбана или је отровна. И тако, као у касарни, сви имају једнаку траву. Као фудбалски стадион без имало варијација. Предложим ја моме родјаку да не користи пестициде, да пусти маслачке, на шта ми он одговори; ”Јес’л ти нормална, па да ме комшије туже што им нарушавам углед у четврти и тиме обарам цијену кућа”.

Наравно да нисам нормална, па ја и рециклирам. Као да будем корисна. Ал' и ту сам се дебело разочарала. Одвајам ја као вриједно ђаче папир, конзерве, стакло и све то бацам у два посебно одвојена мала контејнера за рециклажу. Једно вече спазим раднике како фино одвојен рециклиран материјал бацају у један велики контејнер заједно са осталим смећем.

Питам их зашто то раде, а они ми кажу да је скупо за власника (менаџмент) да плаћа посебне контејнере и посебно одвожење. Питах их ја чему онда ти мали контејнери за рециклажу? - кажу да је то по правилнику. И тако све је wonderful на папиру, а јава је нешто сасвим друго.
По чему се онда моја „дивљачка“ земља разликује? Ја разлику неку и не видим. Код нас није ни на папиру, ал ни на јави.

А како се тек служе папиром! Папир се баца у огромним количинама. Наравно када не сијеку своју шуму. А све на ТВ-у нека борба против вјештачких ствари, против загађења итд, на истом каналу гдје се воде емисије за запрашивање.
Ал сад ово је шлаг, и за крај овог мог вјеровали или не: знате ли да се канализационе воде овдје прерађују, што је плус. Дакле одваја се густо од течног итд, а онда то густо прерађено иде на њиве као ђубриво.

Сваки пут када видим неку воћку или поврћку помислим да можда ту има и мог личног доприноса. И то фармери добро плаћају.
Тако вам је то у мојој новој земљи!