О Мирославу Крлежи и Исидори Секулић

Из фељтона о Добрици Ћосићу недавно објављеног у „Политици” сазнала сам низ нових ствари о овом писцу и јавном делатнику – о тога да није рођен онда како пише у књигама, да му је право име Добросав, које је заменио именом одмиља, да му је породица пореклом из Херцеговине... Могли смо да завиримо и у његову књижевну радионицу, у начин рада којим је исписао своје обимно и разуђено књижевно дело. Сазнали смо много о његовим релацијама с различитим јавним па и политичким личностима – од Броза, којим се као млад одушевљавао, па потом постао његов оштар критичар, преко Ранковића и Крцуна, до занимљивих веза с тзв. великим Босанцима – Андрићем, Мешом Селимовићем, Скендером Куленовићем, Бранком Ћопићем, Милорадом Екмечићем, Љубишом Ракићем, Момом Капором и другима.

У једном од последњих наставака аутор Миливоје Павловић пише о везама Ћосића и Крлеже, па се успут наводи Крлежино негативно мишљење о Исидори Секулић.

Желим да писање на ту тему допуним с неколико занимљивих чињеница.

У четвртој књизи свог вишетомног дневника, који је 1977. објавило сарајевско „Ослобођење”, Крлежа подсећа на давно, још из 1920. године, путовање Секулићеве у Загреб и Хрватску, који су за њу остали, како Крлежа пише, „terra incognita” (непозната земља). Крлежа је, осим именом, ословљава и њеним краткотрајним презименом Стремницка. Књижевница је обишла Загорје, тзв. Хрватску, Аустрију (то је Крлежина синтагма), и уверила се да су Загорци „у својој души остали још увијек верни поданици царства, гдије по свим домовима висе слике старога цара и царице, гдије се богомоље празне на краљев дан кад се служи миса захвалница за краљевско демократско ослобођење” (стр. 167). У наставку Крлежа пише како се госпођа Стремницка вратила дубоко разочарана, пошто се уверила да су Хрвати „очито карлисти”, те је остала забринута за будућност новостворене државе.

Чини се сасвим логичним да је Исидора Секулић, као српски и југословенски патриота у најбољем смислу те речи, с разлогом била забринута тоном којим су Загорци и остали Хрвати говорили о новој држави, на самом њеном почетку, иако су били амнестирани за злодела која су у Србији починили као припадници окупаторске војске. И не само што су амнестирани, већ су многи и унапређени – све у име братске слоге и будућности тек створене државне заједнице.

У неколико наврата Крлежа је иронично писао и говорио о Исидори Секулић, а поводом њене књиге „Ђакон Богородичине цркве” написао је да се она на дванаест штампарских табака заноси „православљем, тамјаном и ђаконима”. Једном је написао да је Секулићева нешто попут „пуњене птице”, иако није спорио њено широко образовање.

Исидора Секулић није јавно одговарала на Крлежине приговоре, али је 1956, у разговору с књижевницом Надом Маринковић, за њену књигу интервјуа с писцима, казала:

„Тај живи уз престо, лако је њему… Штампа шта хоће и где хоће… Гледа са висине, ми смо за њега примитивци, ћевапи и црни лук, ћепенци попљувани мувама”.

У разговорима с Енесом Ченгићем, који су објављени у четири обимна тома, Крлежа 1977. прича како његова жена Бела мисли да је Исидора Секулић била заљубљена у њега, и да му је као „стара цура” својевремено била написала неко писмо, можда 1913. године, пре него што се у Норвешкој удала за Емила Стремницког. Та писма Крлежа је, како каже, спалио, те се у ову причу не може веровати без резерве.

Сва је прилика да овај анимозитет није приватне, већ шире друштвене, па и политичке нарави.

М. Влајковић,
комуниколог из Београда