Лукашенко одабрао страну

Александар Лукашенко, који је грађанима поручивао да се од пандемије лече одласком у сауне, вожњом трактора или вотком, поново је изненадио свет најавом да ће „веома скоро” напустити положај председника Белорусије.

Годину дана пошто је прогласио победу на председничким изборима а потом се брутално обрачунавао са демонстрантима који су га оптуживали за безочну крађу, он је већ идентификовао двадесетак могућих наследника који сви „на неки начин” подсећају на њега.

Последњи европски диктатор, како га зову, учинио је све да Белорусија постане талац његове 27-годишње власти, али није спреман да се повуче у пензију. „Нећу имати миран живот до своје смрти”, изјавио је најављујући посредно да миран живот неће имати ни близу десет милиона Белоруса.

Ствари у земљи су се нагло погоршале 2020. Лукашенко је похапсио противкандидате који су намеравали да изађу на председничке изборе. Иако су независна истраживања наговештавала да је опозиционарка Свјатлана Тихановскаја освојила више од 70 одсто гласова, председник је изокренуо стварност па су званични резултати говорили да је он добио најмање 80 одсто гласова, а она тек десет процената.

На таласе незапамћено великих демонстрација узвратио је хапшењем 35.000 људи. Стотине су подвргнуте тортури. Утамничено је барем 600 политичких затвореника, у затвору служе казне или чекају суђења 32 новинара, а више од 50 невладиних организација је забрањено. У новом таласу недавно је похапшено још 20 истакнутих активиста.

После најгорег удара на људска права током 27 година владавине, Лукашенко је себи обезбедио шести мандат  искључиво захваљујући лојалности безбедносне агенције која је задржала име из совјетских времена – КГБ. Провокативно се пред својом резиденцијом у Минску појавио у панцирном прслуку са „калашњиковим” у руци.

Сматрајући се безбедним, пошто је успео да умири протесте, велможа се осилио. У мају је наредио принудно слетање авиона западне авио-компаније у Минск да би ухапсио једног опозиционог новинара. Почетком августа, белоруски опозициони активиста који је емигрирао за Украјину нађен је обешен под сумњивим околностима у парку у Кијеву. Претходно се колегама жалио да га неко прати.

„За годину дана његов режим је од нелегитимног постао терористички”, изјавила је Тихановскаја која живи у егзилу у Литванији.

Лукашенко је све време рачунао на ретку спољну подршку коју има – Владимира Путина. Русија је после обазривости првих дана после избора чврсто стала иза деспота из Минска. Прорадила је аутократска блискост иако двојица председника немају много међусобних симпатија.

Русија не би да пропусти прилику иако је сасвим могуће да у тајности припрема неку алтернативу Лукашенку која би била предвидљивија и поузданија. Москва не показује никакав интерес да у сарадњи са ЕУ, Британијом и САД помогне решавању белоруске кризе. У мери у којој игнорише Запад, Русија повлачи низ потеза како би Лукашенка дефинитивно окренула на своју страну и остварила блиске не само економске већ и политичке интеграције које су одавно стратешки циљ и део Путиновог концепта блиског иностранства који подразумева Белорусију и Украјину.

После побуне на кијевском Мајдану 2014, Русија је анектирала Крим чиме је отворен рат у Донбасу који се претворио у замрзнути конфликт на истоку земље, у областима Доњецка и Луганска, али концепт Руског света који би укључио јужне и источне делове Украјине није се материјализовао.

Путин је зато био много опрезнији према Белорусији. Комбиновао је пропаганду и медије и поступне притиске како би приближио власти у Минску јер се Лукашенко показао вешт у игри балансирања.

Кремљ на све начине подстиче дубље интеграције уједињене државе. Експерти две владе активно промовишу идеје значајне, чак неизбежне интеграције, садржане у аналитичком извештају „Белорусија–Русија Уједињена држава: резултати за грађане и перспективе” који је представљен 14. јула.

Током јулског сусрета Путина и Лукашенка у Санкт Петербургу Русија је обећала да ће и 2022. задржати непромењено повлашћену цену гаса. Белорусија је добила нову траншу руског зајма од 500 милиона долара, другу за шест месеци. Сусрети су веома учестали после белоруских избора 2020.

Запад безрезервном подршком белоруској опозицији покушава да ослаби Лукашенка и заустави интеграционе пројекте са Русијом, али у томе нема превише успеха. САД су прошириле санкције заведене 2006, а Канада и Велика Британија придружиле су се новим казненим мерама због „бруталних” обрачуна са политичким противницима, али санкције немају ефекат који би Запад прижељкивао.

Током јулске посете Вашингтону, Тихановскаја је добила пуну подршку домаћина а тада је изјавила да би Русија могла да игра конструктивну улогу у решавању кризе и да би поздравила њену посредничку улогу – уколико би повукла подршку Лукашенку.

Сасвим нереална процена која додатно говори о томе да, упркос демонстрацијама и спољној подршци, белоруски опозиционари немају остварљив план акције и тако додатно доприносе да се стабилност види у везама са Русијом, а не Западом. Москва је одмах одбила позив да се укључи у дијалог режима и демократских група.

Запад није начисто шта да ради са Белорусијом. Већ једном се опекао са Украјином омогућавајући Русима да анектирају Крим и да уз помоћ својих паравојних снага контролишу значајне источне делове земље.

Лукашенковој политици балансирања која је фрустрирала Москву и нервирала Запад приближава се крај. Дефинитивно је одабрао давно одабраног савезника, јединог могућег из аутократског братства. Запад је испао наиван надајући се неком другом обрту.

Можда и има нечега у томе што руска пропаганда упорно понавља да се током женевског самита председника Џоа Бајдена и Путина Америка у принципу сагласила да остави Белорусију у руској сфери утицаја.

Путин се изгледа побринуо да свог брата у Минску убеди да се повуче и тако избегне да га руши народ на улицама. Био би то лош пример за Русију, као што су потврдила Путинова реаговања на револуционарна гибања у Украјини и Грузији.