Како је Вермахт објавио рат Љубићу

После партизанске заседе на месту Прокоп у Милићевцима код Чачка, кад је 5. септембра 1941. године погинуло осам немачких војника, пет дана касније, начелство среза Љубићког и житеље овог краја Србије команда окупаторске војске, преко плаката бацаних из авиона, обавестила је да се овај крај налази „изнимном опсадном стању, а општине љубићка, милићевачка, брђанска, прељинска и миоковача у ратном стању”.

Већ 6. септембра на место догађаја стигли су припадници 749. пешадијског пука Вермахта, запалили неколико кућа и артиљеријом тукли по околним селима, при чему је од једне гранате у историјском Љубићу страдао трогодишњи Југослав, син Исидора Ђуракића, а више мештана је рањено.

Само захваљујући срећним околностима, на томе се све и завршило. У наредби фелдмаршала Вилхелма Кајтела, начелника Штаба врховне команде Вермахта, за сузбијање побуна на окупираним територијама, донетој 16. септембра, предвиђено је да се за једног убијеног Немца на окупираним територијама стреља десет, а за једног рањеног војника пет становника. Притом се изричито помињу читаво подручје Србије, јужна Грчка и острво Крит, „где ова немилосрдна строгост има да се одмах примени”. Чачак је, тако, срећом, избегао судбину Краљева и Крагујевца...

Занимљиво је да је 16. септембра 1941. године Јосип Броз Тито, долазећи из Београда, прошао возом кроз Чачак и Љубић путујући на слободну територију окупиране Србије. Пратили су га Драгољуб Милутиновић, свештеник из Ивањице, са четничком легитимацијом, фолксдојчер Јаша Рајтер из Земуна, студенткиња Даворјанка Пауновић и Македонка Веселинка Малинска, која је оставила запис о том догађају:

„До Чачка је путовање протекло без сметњи. Пошто је ту требало сачекати док не променимо воз, Тито нам је рекао да изађемо у варош и освежимо се у оближњој кафани ’Србија’. Међутим, видела сам једног агента који ме је хапсио у Скопљу, показала сам легитимацију другом и рекла Јаши да каже Титу како ћемо се нас двоје фијакером пребацити до прве следеће станице, где ћемо ући у воз из Београда, којим ће тамо стићи са Даворјанком, Јашом и свештеником Драгољубом.„

Та композиција је, иначе, пре поласка за Пожегу, детаљно претресена, а сви путници су били легитимисани. Даворјанка је касније била Титова секретарица. Драгољуб Милутиновић, иначе пријатељ породице Владислава Рибникара, у чијој је кући упознао Тита, страдао је од четника у Штиткову годину дана после овог догађаја. Јаша Рајтер је, након рата, поред осталог, био генерални директор Београдског сајма...

Родољуб Петровић,
дугогодишњи дописник
„Политике” из Чачка