„Флеш” на Битефу

„Флеш” је назив француске представе-инсталације редитеља Франка Вигруа, која ће бити изведена вечерас од 20 сати на сцени „Оливера и Раде Марковић” Београдског драмског позоришта као последња у низу у званичној селекцији актуелног 54. и 55. Битефа. Ова представа-инсталација нема фабулу, потпуно је апстрактна, готово надреалистичка, а шта се заправо крије иза наслова „Флеш”, Франк Вигру за „Политику” објашњава:

Франк Вигру

‒ Реч је екстраполацији и метафизичкој слици искуства после аутомобилске несреће. Та два лика, очигледно, излазе из драмске ситуације и морају да повежу сопствена тела са дисањем, да ојачају и преживе.

Актери представе „Флеш” су тела двоје плесача чији је „људски идентитет” радикално разграђен костимом, светлом, димним ефектима и другим сценским средствима.

‒ Не знам да ли је реч о неком достигнућу, али свакако покушавамо да створимо јединствено дело какво се обично назива Гесамткунстњерк ‒ каже Франк Вигру који важи и за једног од уметника који су истовремено и музичари и редитељи.

‒ Када компонујем музику, немам у глави слике, не визуализујем. До тога долази, или не долази, касније. Тада волим да сарађујем са визуелним уметницима и извођачима, тако да компоновање и извођење музике која проистиче из онога што видим на сцени за мене представља изазов и узбуђење, као и писање сценарија или концепта ‒ каже наш саговорник.

Јединствени израз Франка Вигруа потиче и из уметничког приступа који у себи спаја нове медије и извођачке уметности. О томе колико је деликатно истрајати на том пољу, каже:

‒ Најважнија је уска сарадња са осталим уметницима који су укључени у пројекат. Док год су сви медији укључени у процес, лако је остварити равнотежу међу свим елементима.

У свим делима, овај особени редитељ, преиспитује улогу човека у свету, који тај свет, упркос технологији, стално успева да надмаши. Како?

‒ Не знам али покушавам да разумем фасцинацију људи за било шта натприродно, за било какву врсту Голема. Не сећам се ко је то био, али неко је једном приликом неком суперкомпјутеру поставио питање: „Да ли Бог постоји?” Компјутер је мало оклевао, а онда одговорио: „Да, и мислим да сам то ја”, прича Франк Вигру.