Поверење у авантуру звука

Наш велики композитор, музички педагог и делатник на пољу културе, проф. Срђан Хофман, преминуо је у Београду, у недељу, 26. септембра.

Њему припада једно од централних места у формирању постмодерног лика српске музике, како и по увек будној радозналости према новим стилским и композиционо-техничким тенденцијама које је у својим делима покушавао и моћно креативно развијао, тако и захваљујући његовој педагошкој делатности. Као дугогодишњи професор на Катедри за композицију и оркестрацију Факултета музичке уметности у Београду образовао је многе генерације успешних музичких стваралаца. Од 1989. до 1998. био је декан овог факултета, а између 2007. и 2009. вршио је дужност проректора Универзитета уметности. Био је један од ретких доживотних професора са титулом емеритус.

Рођен 1944. године, дипломирао је и магистрирао у класи проф. Станојла Рајичића, кога је и наследио на Катедри за композицију. Такође је деловао и као шеф Тонског студија ФМУ, чији је и оснивач, а бавио се и теоријским радом везаним за електронску музику. Срђан Хофман је био дугогодишњи председник Председништва Удружења композитора Србије и председник Управног одбора СОКОЈ-а. Између 2002. и 2006. био је амбасадор у Јужноафричкој Републици.

Био је члан жирија на међународним такмичењима Музичке омладине и жирија за награду „Стеван Мокрањац”. Један је од оснивача и први селектор фестивала Међународна трибина композитора у Београду, а дуго година био је и секретар Националне секције Међународног друштва за савремену музику.

Његова дела су извођена на водећим домаћим и иностраним фестивалима, међу којима су Музички бијенале Загреб, Светски дани музике у Немачкој, Шведској и Румунији, Фестивали електронске уметности у Финској и електроакустичке музике у Буржу, као и на фестивалима и у оквиру концертних сезона у многим земљама Европе, у Аустралији и Сједињеним Државама.

Добитник је многих награда, између осталих и првих награда Међународне трибине композитора за остварења „Концертна музика” (1994) и „Знакови” (1995), а два пута добио је и наше највеће признање за музику, награду „Стеван Мокрањац”, за дела „Гледајући огледала Аниша Капура” (2011) и „Кроз кутије звука” (2015). За своје педагошке и организационе доприносе награђен је и Великом плакетом Универзитета уметности у Београду.

Основне црте Хофманове поетике биле су радозналост, истраживачки дух, професионални перфекционизам и поверење у огромну властиту музикалност. И велики фантазам игре. На јединствен начин је прожео интуитивну непосредност путовања и по познатим и по неистраженим пољима звука са експертским познавањем техника, метода и теорија његовог обликовања и проширивањем његовог домена у електроакустичку и компјутерску област. Очувао је готово дечје поверење у саму авантуру звука, но умео је да усмерава то своје трагање великим искуством и знањем, као и да задржи суверени положај господара те неодољиве игре стварања. Био је магистар луденс свог акустичког универзума у коме је истраживао, испробавао, састављао, демонтирао, парафразирао, измишљао и смишљао, постављао питања... огледао се у акустичким огледалима великог света густим од звучања и артикулисао те одблеске и мисли које живе само у музици – а носе семантичку супстанцу свега.

У његовим делима пршти витална енегрија и тече господска лежерност, сустижу се интелигентно играње и сирова драма, царује динамика рекурзије и преображаја, надмудрују се компликација и једноставност... Том експертском еквилибристиком духа и музикалности се један од наших највећих композитора на прелому векова, Срђан Хофман, уписао у свој велики акустички завичај као његов творац и његов вечити истраживач: „Отисци звучања”, „Дежа ву”, „Огледала”, „Ко сам ја?”, „Знакови”, „Дуел”, „Концертантна музика”, „Музичке играчке”, „Гледајући огледала Аниша Капура”, „Кроз кутије звука” ... и последња, „Без јаве”.