Чиста земља ‒ место блаженства

Ликовна уметница Ђо Ин Фан (1952) из Хонгконга, љубитељима ове уметности позната и препознатљива по изванредним цртежима и сликама на пиринчаном папиру и оригиналној сликарској техници комбинације слике и колажа, још једном је успоставила духовни и ликовни мост између Хонконга и Пирота, Србије и Кине – почетком септембра изложбеном поставком од стотинак слика и скулптура тридесетак кинеских сликара најпре у Галерији „Чедомир Крстић” у Пироту, која је трајала до средине месеца, након чега је пресељена у Врање.

Дела су настала 2019. године, после студијских обилазака педесетак будистичких пећинских цркава у области Дунхуанга. Слике и скулптурице будистичких божанстава ликовни су одговор кинеских уметника на доживљај призора фресака са зидова храмова, ликовно, духовно и филозофско тумачење порука Буде и божанстава, као и периода њиховог настанка од 4. до 14 века и даровани траг љубитељима уметности, који је стигао до Пирота и наставиће свој пут по Европи. После Врања, измењена поставка иде у Италију.

Ђо Ин Фан је пре више година са двадесетак уметника из Кине путовалa по Србији, а потом су дела настала током путовања, изложили у Галерији „Чедомир  Крстић” на изложби „Балканске импресије”.

Поново сте у Пироту, а изложба има назив „Чиста земља”. Зашто „Чиста земља”?

Према једној од традиционалних кинеских филозофија, веза између појава и њиховог узајамног дејства одређени су са пет елемената (метал, дрво, вода, ватра и земља). Од 2018. на нашим изложбама у Србији користили смо теме везане за неки од пет елемената поменуте кинеске филозофије. За ову изложбу, изабрани елемент је земља. При посети пећинама и храмовима Дунхуанга, елемент земља је нађен у самом појму пећина, у глиненим скулптурама у пећинама и у будистичком изразу „чиста земља”, јер су сви храмови у овим пећинама будистички. Чиста земља у будизму означава место у коме нема невоља и патњи већ потупуно блаженство. Узимајући овај будистички израз за тему наше изложбе, укључили смо елемент земљу у наслов изложбе, а учесницима изложбе дали простор да „апсолутно задовоље”, без ограничења, своје уметничке осврте на уметност, културу и религију Дунхуанга. Ако се пажљиво прочитају осврти уметника на њихова остварења, уочиће се да само мањи број њих стриктно прати будистичко значење чисте земље у приступу свом раду.

Обилазли сте српске цркве и манастире: Студеницу, Сопоћане, Милешеву. Истраживачка знатижеља, уметничка радозналост и глад или духовни порив?

Мене као уметника занима композиција живописа, коришћене боје, осенчавање, присутво перспективе и сл. Током мојих студија, предмет историја уметности је само напоменуо византијско сликарство тако да ми је било необично драго да видим и уживам у византијским фрескама на Балкану. Издвојила бих Успење Богородице у Сопоћонима. На њој три апостола носе одежду која је осликана линијама какве могу да се нађу и у кинеском сликарству. Као сликару који се пре свега определио за кинеску технику сликања, у коме је линија важна, ово запажање је било упечатљиво.

Током вишегодишњег живота у некадашњој СФР Југославији и контакта са тадашњим уметничким животом, до којих кључних разлика сте дошли у односу на земљу вашег порекла?

Према мом схватању у време Југославије уметници су имали подршку државе. И мања места су имала државне галерије. Сликарски и уметнички живот је био живљи него у месту мог рођења. У Хонгконгу било је мало галерија за излагања. Требало је да се чека дуго за њих, уз скупо изнајмљивање. Фина уметност је увек била у сенци примењене уметности. А примењену уменост је контролисао комерцијални сектор. Примењена уметност је морала да задовољи налоге крајњег корисника, спутавајући креативност.

Колико вам је проучавање хришћанског и будистичког црквеног сликарства помогло у спознаји суштинских разлика између будизма и хришћанства као религија?

У хришћанству постоји један бог, а у будизму нема бога. Свако може да буде Буда. Уметност може да има улогу да прича причу. То је било важно у старо време када је писменост била ограничена на мали број привилегованих. Кроз зидно сликарство религије су могле и могу да прошире свој утицај претакањем списа и канона религије у слике. И у хришћанству и у будизму, где се мисли на будистичко зидно сликарство Дунхуанга, фреске су само сликовна представа ових религија. Представљањење Буде на фрескама у пећинама Дунхуанга није условљено правилима распоређивања. Супротно томе, у хришћанским црквама сцене из Новог завета су осликане и распоређене према утврђеним правилима, најчешће у независним оквирима. Буда може да се нађе у било ком делу храма у Дунхуангу, док Христос и Свето Тројство заузимају увек „високо” место у богомољама. Слободнији приступ религији у пећинама Могаоа, види се у свакодневним мотивима из живота, као што је пијење чаја или убирање летине. Тог суживота нема на византијским фрескама.

Колико су по вашем мишљењу хришћанство и будизам обликовали ширу духовну основу припадника једне и друге вере у сфери ликовне уметности?

У хришћанској религији Бог је направио све по мери човека. Из тог разлога у западној уметности портрет човека, приказ човека, заузимао је дуго централно место. У Дунхуангу се не представљају само тела човека него и пејзаж, дрвеће, цвет, животиње, стене, итд. Чак су приказана и чудовишта оличења грома, сунца, итд. Ово указује да је за будизам сваки део овог света важан. Приказани елементи природе на фрескама Дунхуанга су често знатно већи од човека. С дуге стране, пејзаж је само један, неважан део слике на хрушћанским фрескама. Према мом мишљењу, хришћанство је створило основу код својих следбеника ка доминарању природом. У будизму треба да се живи са природом.

У каталогу изложбе најављујете и гостовања српских уметника и српске уметности у Хонконгу?

Ми већ више година радимо на успостављању културног и уметничког моста између Србије и Кине. Намера нам је да кроз изложбе посвећене Дунхуангу представимо уметнике Србије, заједно са кинеским уметницима, у Италији, Хонгконгу и Дунхуангу. Уметници из Србије би имали за тему „чисту земљу” српског средњовековног сликарства.