Чаролија у откривању

Формиран у клими постмодерне естетике, Слободан Трајковић (1954) још као млад уметник, по завршеним студијама на београдској Ликовној академији, издвојио се препознатљивим радовима чији су наглашен пластички квалитет и чулни сензибилитет остали до данас читљиви у његовом ауторском рукопису. „Рајске приче”, познат циклус радова из осамдесетих, као и награда Октобарског салона (1986), учврстили су Трајковићеву позицију у оквиру домаће уметничке праксе. Потом, важну прекретницу у генези његове уметности свакако представља пресељење у Њујорк где, без обзира што долази са маргина мејнстрима модернизма и постмодернизма, што се европски уметнички кредо разликује од америчког и што је његов сликарски потенцијал пред великим искушењем, он излаже а, захваљујући подршци различитих фондација, и живи од своје уметности.

Почетком новог миленијума Трајковић се настањује у Лондону и наставља паралелно своју уметничку активност и у Србији. Тако је прошле јесени приредио изложбу „Метаморфозе” у Продајној галерији Београд чији концепт је базиран на истраживању могућности форме у простору и њене реализације у контакту са тактилним својствима различитих материјала. Може се рећи да нова поставка „Трагови меморије” у галерији „Звоно” представља други, сведенији део изложбе „Метаморфозе”; тачније, у свом новом раду Трајковић је још преданије фокусиран на феномен контекста тактилних и материјалних вредности и реципрочних односа форма–простор.

Очито, и ови нови радови заправо потврђују тачност једне од доминантних критичарских теза да је „за Трајковића тактилна стварност сликања све”. Наиме, тактилна стварност самог сликања сада је измештена из поља примарног деловања и лоцирана на изоштравање суптилних питања уметничког језика који је, у случају овог аутора, транспонован у још деликатније међусобно блиске и/или сродне појавне форме.

Трансфер поетских знакова сликарског писма током три деценије путује од снаге пиктуралног доживљаја и иконичности Трајковићевог рада из осамдесетих, развијања слободног живота облика и боје на платну да би се данас, продубљујући властите дилеме о настанку и читању значења уметности, аутор концентрисао на формирање могућег симболичког и визуелног речника.

На изложби „Трагови меморије” представљене су четири невелике групе радова, скулптуре, објекти и инсталације настали током 2007. и 2008. године.

У различитим формама и материјалима изузетног узајамног потенцијала – смола, метал, дрво, стакло, платно, перје или восак – Трајковић материјализује идеју кроз децентне зидне инсталације или моћне односе различитог (Предмети из беле собе); у галерији је упадљива левитирајућа инсталација, мреже цртачког знака са сенкама које такође освајају просторе. Посебна је подна инсталација дрвених облутака чији квалитет материјала и обраде пре/носи једну од тајних шифри осетљивости Трајковићевог сензибилитета. Сам уметник „Трагове меморије” конципира као „станице” у меморији, на којима покушавамо да се присетимо нечега; „места” без одредишта, све до тренутка док не стигну до неког контекста.

Ако се сложимо са премисом да је процес откривања путева и препознавања станичних одредишта, као трагање за самим собом, пре свега персонални знак као и да је, из тог угла гледано, сваки уметник случај за себе, Слободан Трајковић сопственим стваралачким кредибилитетом, овога пута оствареним дводимензионалним и тродимензионалним уметничким објектима привидне једноставности, потврђује идеју да је проблем са добром изложбом што она никад не каже своју последњу реч. На овај начин поентирана је њена отвореност и дискурзивно значење, а чаролија у откривању путева и стајалишта остављена је публици.