Наше школство некад и сад

Непосредан повод за моје јављање је диван допис колеге Радомир Јовановића, објављен 29. септембра у рубрици Међу нама. Ауторовом размишљању о нашој данашњој школи, наставницима, директорима који би да некако издејствују још који мандат, иако је многима довољан и први да „упропасте ствар”, о оцењивању као изузетној делатности у настави, онима који су задужени да брину о круцијалној делатности сваког цивилизованог друштва (читај: Министарство просвете) нико добронамеран не би имао да одузме ниједну запету. И сам бих без оклевања потписао све што је речено.

Кад поменух Министарство просвете, наметнуло ми се сећање на предратног (1939–1944) министра пољопривреде Божу Максимовића, званог Кундак, кога је позвао председник владе и предложио му место министра просвете (неки кажу – наредио). Изненађен, кандидат је изразио сумњу у своју компетентност за овај положај, али његова примедба није уважена. Господин Максимовић се досетио: позвао је у помоћ највиђеније просветаре – од професора универзитета до сеоског учитеља, поделио им задужења и дао рок за достављање предлога и сугестија. Историчари школства бележе да је то био златни период нашег школства. (Овде искључујем било каква поређења.)

Тада је ниво наставе подигнут на завидну лествицу, гимназије су уређене по узору на француске лицеје. Између осталог, после недовољне оцене из матерњег језика ђак би „падао на годину дана”. (И сам сам завршио гимназију по овом пропису.) Матурски испит је копија фамозног baccalaureate (bac.). Сваке године после завршене школске године оглашава га француска штампа. Примера ради, мој најбољи другар Даниел морао је да ради са мном као васпитач у приватној школи у предграђу Париза.

Додајмо средње стручне школе, којима је придаван велики значај. Уведени су предмети из хуманистичких наука, стручни се подразумевају. У некима се учио и латински језик. Шта рећи о чувеној класичној гимназији…

Да поменемо и учитеље у основној школи, чија је дужност била, по препоруци министра, кад запазе вредног и талентованог ђачића, да то саопште родитељу да би га, ако је у могућности, дао на даље школовање. Ако би родитељ или старатељ био сиромашан, ту обавезу би преузимала држава. Сећамо се ђачких униформи: дечаци с капом са жутом ознаком разреда, а девојчице у црним или тегет кецељама с белом крагницом. Тако није било татиних синова и скоројевића у скупоценим џемперима и ципелама и оних других с маминим белим вуненим чарапама и кондурама. Школа (држава) је бесплатно облачила ученике.

Откако је света и века, о школи се, кад је реч о институционалној настави, писало и сукобљавала су се мишљења. Стручњаци су то радили с правом и успешно, док су они други, нажалост, били гласнији и често се њихов став уважавао јер је тако некоме одговарало. Својевремено се говорило да је школа ancilla (слушкиња) званичне политике. Ако је и тако, а није, онда су је таквом направили они који су залутали у просвету, а требало би да се баве нечим другим.

Седамдесет одсто ученика у Београду има одличан успех! Ми смо, судећи по томе, генијалци. Ко је заборавио Гаусову криву, по којој би требало да је највећи број добрих ученика, по боковима су одликаши и слаби, док су испод њих „четворкаши” и довољни. Овде се обавезно треба присетити латинске сентенце „Opinio magistri probabile est” (Мишљење учитеља је само вероватно). Што ће рећи да је оцена често нетачна, лоше одмерена или, пак, претерано субјективна. Још чувам исечак из „Политике” од пре три деценије у којем из једне школе у источној Србији кажу да је немогуће да имамо толико одликаша и вуковаца. Или ми само бележимо петице?

Сходно томе, памтим и случај с Медицинског факултета у Београду, кад је професор, пошто је уписао бруцошу десетку, приметио: „Па ви, колега, нисте били вуковац. Хвала богу, најзад један гимназијалац па десетка.” На питање како се то догодило, студент је одговорио да је имао четворку из француског. Та четворка је дело (недело!) моје маленкости из гимназије у Великој Плани. Поменути студент је бриљантно завршио медицину, радио као признати интерниста у Смедереву и Београду, магистрирао са две супспецијализације. Прерана смрт отела му је титулу dr sc.

Слично колеги Јовановићу мислио је и писао и недавно преминули др Миодраг Игњатовић, помоћник министра просвете, у својим чланцима и књигама. Често је помињао и родитеље као саставни део школства. Из искуства памтим реченицу: „Дајте ви мом детету петицу, а ја ћу већ видети како даље.”

Нама остаје да пожелимо више Јовановића и Игњатовића.

Љубодраг Ивошевић Ћира,
професор и школски надзорник у пензији, Сараново, Топола