Све имам, само ми фали ниво

Не стигох да чујем целу вест али схватио сам суштину: у граду је отворен хералдички центар, у којем ће, они који то заишту и плате, моћи да добију породични грб.

Додуше, у нека витешкија времена такво знамење је било уобичајено и није, како се мисли, следовало само племству. Безмало свака кућа имала је свој грб и по њему била познатија неголи по презимену. Али, рекох – у нека витешкија времена...

А, данас?.. Богме, чини ми се да је баш то делић који је недостајао да се употпуни прича о Београду и попапученом опанку...

Да не буде забуне, ништа ја против дивног опанка немам, и моју су родитељи дошли у овај град из далеких забити. Имам против оних што чине да Београд неретко личи на забит и има нарав провинције. Е, такви ће, видим већ, стајати у реду пред хералдичким филигранима, чекајући свој грб. Што се оно каже: „све имам, само ми фали ниво...”!

Разбрајам се, сам са собом, на шта ли ће личити типичан празилуковићки грб?! Један од предуслова за сачињење истог је елементарно познавање порекла и традиције породице. Међутим, како, такви, историју рачунају искључиво од датума свог рођења, ето првог камена спотицања.

Додуше, ето и првог симбола за знамење: камен – синоним њих самих.

Подлога: штит, наравно. Изеш ти јунака и ноблес без штита?! Он, уједно сведочи о томе да се вазда крију иза неког, или нечег. Речју, да су у свему што чине – заштићени као корњаче с Галапагоса.

Следеће: лав! Зашто? Бога питајте? Виђали су по грбовима и воле себе да доживљавају као ту звер. Што више лавова, заправо. Крилатих, троглавих, дворепих... Како леже, ричу, насрћу један на другог, лове, паре се... Једно два чопора, минимум. Од вишка лавова глава не боли, што стара пословица каже?!

Е, сад, куд плаћају тол`ке лавове, нек иде и један тигар. Опет, зашто? А, зашто да не? Ко ће да им забрани. И панду да ставе, ако треба. А, треба! И панду и домаћег мрког медведа, као метафору ширине њиховог космополитског духа...

Над побројаном менажеријом, обавезно, орао. Ако има места може и кондор. Важно је само да је раскрилаћена `тица која у канџама носи, шта – знак омиљеног аутомобила, дабоме. У кљун може да јој се уметне и таблица са регистарским бројем истог. То би отприлике био гро план.

Што се финеса тиче, на доњем ободу штита, односно, грба обавезно осликати локале и фирме које човек поседује. Можда чак и њега, у ктиторској пози, како у рукама држи своје оф-шор задужбине у источној и западној Европи.

Веома је битан и религијски моменат, пошто је тај сој људи, пословично, дубоко верујућ и празнује, безмало, све свеце. Значи, опет он, али овог пута „библијски” мотив када у сеоској цркви, наочиглед задивљене масе, ставља 1.000 динара на икону, и ка небу подигнутим палцем десне шаке, обраћа се Господу: „У контакту смо, стари...”!

Ух, умало да заборавим жену, децу, ђакузи и базен, а без њих све побројано губи смисао.

Дакле, уколико остане места на штиту, а штит се барем да проширити до обима оних, веееликих, тепсија за бурек, обавезно доцртати срећну породицу како излази из ђакузија и узлази у базен. То је, заправо, фото-прича о трновитом и мучном путу до успеха, којим је човек прошао.

На послетку, застава, обавезно. Као тенда, да наткрили грб. И над њом круна. Није плаве крви али сви га ословљавају са: краљу ил` царе, а тако се и осећа – па што да је не „метне”?!

И, ето грба, благо њему. Сада је комплетна личност. Још само да уради серију визиткарти, мајица, упаљача, привезака, подметача и отварача са логотипом породичног обележја, па да сви знају ко је и од как`их је!

Од „грбовитих”, море! Лаф од човека, што слика каже. Ниво, бре, ниво...

П. С. Нека ми не замере ти фини људи коју су наумили да хералдику врате у наш живот, сигуран сам да је њихова намера чиста и часна. Ово није слово о њима, већ о нама...